Пише: Јован Б. Душанић, редивни професор универзитета у пензији
Тема НИН-а (бр. 3559 од 14.3.2019) посвећена је тридесетогодишњици реформи Анте Марковића. Уз премијерову слику на насловној страни НИН је објавио и неколико тематских текстова, од којих и три његова блиска сарадника: Веселина Вукотића – најмлађег министра у његовој влади, Љубомира Маџара – члана Већа економских саветника у истој влади и Весне Пешић – члана Председништва Савеза реформских снага за Србију.
Сва три текста писана су са много поштовања и топлине према лику и делу последњег председника владе СФРЈ и они би требало да допринесу учвршћивању повољне слике коју, са протоком времена, све већи број грађана има о Анти Марковићу и реформама које је реализовао.
Деценијама, а нарочито после петооктобарских промена 2000. године, убеђују нас како се ради о једном од најпопуларнијих политичара свих времена са простора бивше СФРЈ, те да је то заслужио због успешних економских реформи које су довели до брзог и великог повећања животног стандарда грађана. Колега Вукотић пише: „постигнути су брзи и незаборавни резултати – плате из доба Анте Марковића многи и данас памте. Све је било бајно.“ Госпођа Пешић подсећа како се у марту 1989. појавио „Анте Марковић са својим економским реформама које су биле чудесно успешне“.
Узгред напомињем да је проблематична и тврдња о популарности коју је Анте Марковић уживао у народу. Подсетимо, са Савезом реформских снага (основаним средином 1990), на изборима он није успео да освоји двоцифрен проценат гласова ни у једној републици СФРЈ. Међутим, значајније од тога је да утврдимо колико су биле бајне и чудесно успешне економске реформе.
Реформе Анте Марковића, као и реформе у Србији после 2000. године, заснивале су се на истим принципима. Базиране су на Вашингтонском договору (разрађен од стране ММФ-а, Светске банке и администрације САД) који се у то време појавио и који ће, нешто касније, представљати основу програма реформи многих привреда у транзицији. Основни елементи овог неолибералног програма су: финансијска стабилизација, либерализација привреде и приватизација предузећа, а они се реализују помоћу тзв. шок-терапије. Био је то, како је неко лепо рекао, шок без терапије.
Анте Марковић долази на чело владе СФРЈ 16.3.1989. и у тој години, добрим делом и због либерализације цена (уведених са циљем елиминисања ценовних диспаритета), земља је срљала у хиперинфлацију. Месечни ниво цена се повећавао из месеца у месец. Само у децембру 1989. месечни раст износио је 45%. Дошло је до утркивања цена, плата и девизног курса. У таквој ситуацији у децембру 1989. године донет је Програм економских реформи и мере за његову реализацију (познат као Програм Анте Марковића).
Основне мере предвиђене Програмом биле су: рестриктивна монетарна политика, деноминација динара брисањем четири нуле (10.000 старих постаје 1 нови динар) и фиксирање курса динара према немачкој марки у односу 7:1, замрзавањем на период од 4 месеца номиналних плата и цена неких инпута (енергенти, инфраструктура), даља спољнотрговинска и финансијска либерализација, приватизација и сл. Судбина Програма, у великој мери, везана је за заустављање раста цена. Сматрало се да је довољно замрзнути цене главних инпута, па да, у условима рестриктивне монетарне политике и либерализованог увоза, неће доћи до раста осталих цена које се слободно формирају. Штавише, очекивало се да ће предузећа смањивати цене како би обезбедила ликвидна средства.
Међутим, очекивања се нису остварила. Цене бележе значајан раст (истина приметно мањи него пре доношења Програма) што ће изазвати повећање плата које ће (сем на самом почетку кад су биле замрзнуте) расти брже од цена. У условима када се то дешава и даље се истрајава на једном од кључних елемената Програма – фиксном девизном курсу, што доводи до велике реалне апресијације динара (118% у 1990, те 72% у 1991). Због прецењеног курса динара долази до слабљења конкурентске способности домаће привреде, јер извоз постаје економски неисплатив, а увоз веома уносан. Са либерализацијом увоза, домаће тржиште бива преплављено страним производима које апсорбује све већа домаћа тражња (скоро искључиво за потрошном робом) генерисана брзим растом плата.
Роба из увоза постаје јефтинија од домаће тако да долази до пада производње јер наши производи ценовно нису конкурентни, не само у извозу, него ни на домаћем тржишту. Све то, уз велику неликвидност привреде због рестриктивне монетарне политике (којом се покушавао обуздати раст цена), доводи до јаких рецесионих кретања у привреди (пад производње и пораст незапослености), погоршања спољнотрговинског биланса, одлива капитала у иностранство и смањења девизних резерви.
Прецењен курс динара краткорочно је погодовао грађанима (увозне робе је било у изобиљу, а плате су се из месеца у месец номинално и реално повећавале – у првој години оне су номинално учетворостручене, а реално удвостручене), док је привредна активност све више малаксавала (за само годину и по дана спровођења програма Анте Марковића, дошло је до пада индустријске производње за 25% и раста незапослености за 18%, а девизне резерве су смањене са 9,1 милијарде на свега 2,8 милијарди долара) што је неминовно водило економском краху.
Пројекције за 1990. годину се нису оствариле: уместо планираног смањења БДП за 2%, пад је био – 6,5%, инфлација од пројектованих 13% достигла је 121%, а уместо суфицита платног биланса од 1,3 милијарде, остварен је дефицит од 2,36 милијарде долара.
Због политичке кризе која је годинама трајала увећава се хаос у земљи и тадашњи реформатори су то одлично искористили за тврдњу да су економске реформе онемогућене у тренутку када само што нам нису обезбедиле толико обећавани дугорочни економски просперитет.
У широј јавности и данас преовладава уверење да смо имали одличан економски програм који би нам брзо обезбедио европски стандард да није дошло до ратних сукоба. Наравно да политичка нестабилност није погодовала економским реформама, али би Програм Анте Марковића доживео неуспех и да су политичке прилике у земљи биле стабилне. У исто време, када једни политичку кризу узимају као основни разлог неуспеха економских реформи Анте Марковића, други тврде супротно – да су управо погрешне економске реформе довеле до економског хаоса који је додатно дестабилизовао политичку ситуацију у земљи.
Међутим, протекле три деценије су показале да ни један програм реформи који је заснован на Вашингтонском договору не може бити успешан за земљу у којој се примењује. После почетних – бајних и чудесних – успеха неминовно долази до слома привреда и напуштања таквих реформи (о томе сам детаљније писао у књизи: Wасхингтон цонсенсус – кодификовани програм економског неоколонијализма).
СФРЈ и Пољска су биле прве европске земље које су покушале да економску транзицију изврше реформама које се заснивају на Вашингтонском договору. Као саветника за економске реформе ове земље ангажују Џефри Сакса, америчког економисту и професора са Харварда (у његовом тиму био је и Божидар Ђелић). СФРЈ добија Програм Анте Марковића, а Пољска План Балцеровича (назван по његовом аутору Лешеку Балцеровичу, вицепремијеру и министру финансија Пољске у влади Тедеуша Мазовјецког). У обе земље после почетних бајних и чудесних успеха наступа привредни крах и оба премијера 1991. године подносе оставке. Касније Пољска напушта дотадашњи курс и реформе спроводи по сопствено разрађеном програму Стратегија за Пољску.
Почетком 1990-их и друге постсоцијалистичке државе понављају исту грешку али и, пре или касније, одустају од програма реформи које су прихватиле као и СФРЈ и Пољска. Изузетак је била Словенија која је одмах одбацила програм који су јој (као и осталим) предлагали ММФ и западни саветници. Србији је тек после петооктобарских промена 2000. године суштински приступила економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво кашњење било је недостатак, али је оно – у исто време – пружало шансу да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су прошли други.
Нажалост, и поред благовремених упозорења српских и економиста из других постсоцијалистичких земаља, па и светски познатих економиста и нобеловаца, ту шансу нисмо знали да искористимо и економске реформе смо вршили на исти начин као и већина неуспешних привреда почетком 90-их година прошлог века. ДОС-ова влада је, као свој економски програм, званично прихватила Програм радикалних економских реформи (такође базиран на Вашингтонском договору) који је урадила група од 17 економиста (Г-17).
За разлику од реформатора из времена Анте Марковића који су за сопствени економски неуспех кривили нестабилну политичку ситуацију, ДОС-ови реформатори (2000-2012) су оправдање налазили у тешком стању који су наследили из периода 1990-их. Сада, кад су поново на власт дошли они из последње деценије ХХ века, слушамо тврдње да су наши економски проблеми последица неодговорности њихових ДОС-овских претходника који су упропастили српску привреду.
Све су то само изговори, а суштина је у погрешним програмима реформисања привреде заснованим на економској теорији (неокласична економска мисао), политици (Вашингтонски договор) и стратегији (неолиберална шок-терапија), и који су се, у последње три деценији, показале изузетно неуспешним у свим државама где су примењивани.
Сав овај рашомон око наших економских реформи даје за право циницима који за историју, учитељицу живота, кажу како нас она учи да ми од ње нисмо ништа научили.
О војној вежби балканске мафије на југосковенском војном броду прочитајте ОВДЕ.
Извор: НИН
