Самопроглашени “председник” Хуан Гвадио је то одмах назвао великом победом, јер је овом одлуком Мадуро коначно признао “да је земља ипак у хуманитарној кризи”. Међутим, није јасно шта то Гваидо слави?
Гваидо губи битку “хуманитарне интервенције”
Насловне стране светских медија су 24. фербуара вриштале о спаљивању “хуманитарне помоћи” која је силом, из колумбијског града Кукуте, требала да се пробије у Венецуелу. Наравно, за спаљивање два камиона је била одговорна влада у Каракасу.
“Међународна заједница могла је властитим очима да види како је узурпирајући режим прекршио Женевски протокол, у ком је јасно речено да је уништавање хуманитарне помоћи злочин против човечности”, рекао је Гваидо дан пре, окружен председником Колумбије Иваном Дукеом и Луисом Алмагром, главним секретаром Организације америчких држава, тела које надзире Вашингтон.
Исто су рекли Трампови јастребови Џон Болтон и Мајк Помпео, као и сенатор Марко Рубио, који је повређеног ега пожелео да се Мадуро линчује као либијски вођа Муамер Гадафи. Шест дана пре, Гваидо је рекао да ће помоћ ући и да ће то бити хуманитарна лавина, мобилишући 600 000 регистрованих добровољаца за расподелу добара.
На крају је број волонтера за операцију био много мањи од очекиваног, а целу операцију је Њујорк тајмс описао као “покушај опозиције да поткопа темеље председника Мадура снабдевањем хране”.
Према речима политичког научника Димитрија Пантуласа, та испорука је“99% била намењена оружаним снагама и 1% за стварне хуманитарне сврхе”, а ако не би успела, имиџ “Гваида као привременог председника би био веома нарушен”.
Резултат је био да нико од високих официра и војника није прихватио позив Гваида, а Сједињене Државе су морале да престану да говоре о “камионима који су изгорели” када је Њујорк тајмс објавио видеозаписе који доказују да су их на колумбијској страни спалили противладини милитанти.
Међутим, испорука хуманитарне помоћи се и даље користи као облик притиска на венецуеланску државу и утиче на њене унутрашње послове. У том контексту, “хуманитарна криза” је проблем који су САД и неке латиноамеричке и европске земље најчешће спомињале на последњој седници Савета безбедности Уједињених нација.
Црвени крст, влада Венецуеле и прва испорука
Десет дана пре 23. фебруара, потпредседница Венецуеле Делси Родригез састала се с високим представницима Црвеног крста како би “размотрила механизме сарадње усмерене на јачање здравственог система Венецуеле”. Сусрет је одржан у склопу споразума потписаног 2018. са овом организацијом и Панамеричком здравственом организацијом (ПАХО) с циљем избегавања блокаде испоруке лекова и медицинских потрепштина из Сједињених Држава.
Почетком фебруара је Црвени крст био јасан у одлуци да не учествује у испоруци америчке хуманитарне помоћи за готово 40 000 људи или 0,13% становништва Венецуеле.
“Нећемо то учинити јер тиме кршимо начела неутралности, независности и неуплитања у унутрашње послове суверене државе”, навео је Црвени крст и истим тоном је тражио да се достава договори с венецуеланском владом.
Тако је, након испоруке хране и лекова Кине, Русије и ПАХО-а, Црвени крст средином марта објавио да ће у априлу у Венецуелу донети робу, лекове и храну за 650 000 људи. Председник Николас Мадуро је саопштио постизање споразума између Црвеног крста и боливијске владе о “сарадњи с агенцијама УН-а, како би се Венецуели донела сва могућа хуманитарна помоћ”.
Прва експедиција организације је стигла на међународни аеродром Мајкетиа, у обалској држави Варгас. Током доставе је министар здравља Карлос Алварадо објаснио да је, између осталог, испоручено 24 тоне лекова и 14 генератора, а половина помоћи се распоредила у осам болница Црвеног крста, а пола у јавне болнице.
“Тражимо да се овај велики резултат не политизује”, рекао је венецуелански представник Црвеног крста Марио Виљароел док је истоваривао авион. Очекује се и да ће други такви терети стизати у Венецуелу следеће две године, тврде власти.
Контрола штете, присвајање и изолација венецуеланске опозиције
Један од главних промотера хуманитарних канала у Венецуели, Франциско Валенсјиа из невладине организације Кодевида, рекао је “како испоруке ублажавају патњу, али не решавају у потпуности хитну хуманитарну ситуацију”. Према тој тези, у Венецуели треба да се допре до седам милиона људи, како тврди секретар за хуманитарне послове Уједињених нација, који је ову бројку објавио без икаквих консултација са званичним органима земље. Иако је и Франциско Валенсија тражио да се испоруке не политизују, Хуан Гваидо је изјавио да су оне “резултат борбе венецуеланске опозиције”.
У том смислу је замолио своје следбенике да контролишу доставу тако да се помоћ не користи као “политичка уцена”. Тако је избегао да призна да је покушао на силу да камионима уђе у Венецуелу, и то у операцији коју су спроводиле стране снаге.
Истовремено је Трампов изасланик за Венецуелу, Елиот Абрамс, који је 23. фебруара водио неуспелу операцију Кукути упозорио “да помоћ неће решити проблеме с којима се Венецуела суочава” и како је “помоћ потребна за општи опоравак смене режима”.
Та изјава не може сакрити чињеницу да је венецуеланска влада успела да уништи хуманитарну причу којој је циљ промена власти у земљи.
Даље, намера Гваида да долазак терета покаже као своју победу открива како сву испоручену помоћ намерава да припише његовом “привременом председништву”.
Овај наратив служи да се прикрије да је, на локалној сцени, пред венецуеланском владом, потпуно изгубио иницијативу. У том смислу, самопроглашени председник на крају слави политичку чињеницу да је Николас Мадуро пронашао начин да ублажи последице ембарга на лекове и остале робе због којих трпи читаво становништво Венецуеле.
Блокада коју је Гваидо тражио довела га је тамо где је. Беспомоћан, окружен с неколико хиљада присталица у источном Каракасу, приписујући победе владине дипломатије у контактима с Црвеним крстом и Панамеричком здравственом организацијом, свом “политичком генију” и његовим менторима Џону Болтону, Мајку Помпеу и Елиоту Абрамсу.
Врховни вођа Ирана донео судбоносну одлуку! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com/ Саша Ф.
