Пише: Марио Стефанов
Централизација и федерализација ЕУ уз јачање америчког и британског утицаја све више се показује као прави циљ игре са Брегзитом, јер због њега либерални владари ЕУ, сада када постаје толико очигледно да је ЕУ готово немогуће напустити, могу поступно стезати омчу око националних суверенитета држава чланица. Очигледно, од самог почетка то је био заједнички план САД, Велике Британије и европске пословне и политичке елите.
На крају нико ништа не губи, Велика Британија ако и напусти ЕУ и даље остварује своје утицаје на европске послове у још већој мери преко НАТО-а и његове политичке структуре, с њом и САД, а бриселски владари имају изговор за коначно претварање ЕУ у наднационалну структуру.
У случају неспровођења Брегзита његови ефекти у корист јачања унутрашње кохезије ЕУ, њене трансформације у наднационалну федералну творевину и упоредног одржања и јачања англоамеричког утицаја на европске континеталне односе и даље делују. По свему судећи важно је само да Уједињено краљевство формално не одустане јер би тиме била нарушена постигнута вин-вин ситуација.
Британска, традиционално лукава политика, у дослуху с моћницима око Јункера и Меркел отворила је, тако, својим Брегзитом, који де факто сам по себи ништа не представља, пут централизације ЕУ и заузврат ојачала своју позицију на европском политичком плану.
Можда је тешко признати, али стварни чинилац мира и стабилности на европским просторима није Европска унија, какав се мит упорно ствара. Европска унија никада није имала стварну моћ одржања створене евроатлантске, мировне конструкције.
Да би то могла, према мишљењу америчких и европских стратега, неизбежна је њена убрзана трансформација у централизовани државни систем, који ће имати стварну геополитичку одговорност и бити чврсти ослонац америчког партнерства и НАТО-а на европским присторима, како би се америчко и британско геоекономско и геополитичко деловање могло у већој мери усмерити према Азији и Кини. Између осталог и кроз доктрину „Глобалне Велике британије“, односно повратка Уједињеног краљевста поново “источно од Суеца“, на старе позиције некадашњег колонијалног царства.
Стога Брегзит на стратешком нивоу треба да својим шоком уздрма устајале позиције и омогучи јачање америчког и британског утицаја на европским просторима под изговором очувања, сада ето, Бреxитом угроженог, евроатланског либералног поретка.
С друге стране бриселским центрима моћи наводна трагедија са Бреxитом напокон обезбеђује изврсну платформу за даљу централизацију и федерализацију политичке и економске структуре ЕУ и потпуног потискивања националних суверенитета држава чланица. На крају ће та центализација ојачати конструкцију Европске уније, дати јој геополитичку стабилност и учинити је чврстим ослонцем евратлантског мостобрана и европске безбедносне структуре.
Флоскуле, које се провлаче кроз водеће европске медије о наводној равноправности и заједничком животу равноправних државних субјеката унутар ЕУ, на нивоу су оних, пласираних током трајања многих неприродних и суштински присилних државноправних творевина у историји. Уз тактове „Оде радости“ и хвалоспеве европејству убрзано ће се градити наднационална државна структура Европске уније.
У основи је реч о чистој фарси, јер Велика Британија не иде никуда. Она ће, можда, иступити из структуре ЕУ, у коју никада није била стварно уклопљена, али ће остати и даље у НАТО-у и као светска сила са сталним правом вета у Савету безбедности УН-а наставити да подржава кључну америчку позицију у НАТО-у и целом евроатлантском поретку.
При том ће и даље задржати статус специјалних односа са САД-ом, као водећом силом европске геополитичке архитектуре. Велика Британија и даље ће задржати значајно место у структури НАТО-а на европским просторима, поред водећег САД-а и нарастајућег утицаја Немачке, али сада ослобођена обавеза у ЕУ и с већим маневарским простором промовисања својих и америчких интереса.
Такву британску позицију језгровито описује Тимоти Гартон Аш, британски историчар, политички аналитичар и предавач Европских студија на Оксфорду: “Излазак из чланства ЕУ није изолационизам. Јака и независна Велика Британија остаје активна на светској сцени и остаје снажна чланица НАТО-а. Позиција изван чланства ЕУ обезбеђује јој боље могућности заштите њених дугорочних интереса на континенту, него у ситуацији када би била дужна да учини све што јој европски креатори политике кажу“.
Све у свему, Брегзит ће само ојачати положај Велике Британије у Европи. Очигледно се олако заборавља да НАТО – чији је Велика Британија кључни члан с посебним односима према САД-у – није само војни савез него и политичка организација која обезбеђује стабилност евроатланског либералног мировног поретка у читавој Европи, а није везана искључиво за Европску унију.
Утицај НАТО-а у Европи и Европској унији је немерљив и он чини физичку основицу опстанка овакве Европе и ЕУ. Стога ће, амерички и британски утицај у склопу специјалних међусобних односа након Бреxита, у потпуној сагласности с водећом елитом структуре ЕУ, предвођене политичким кругом око немачке канцеларке Ангеле Меркел, само ојачати.
Иначе, Брегзитов програмирани ефекат би био исти како год се завршило референдумско гласање и биће исти буде ли Брегзит реализован или не.
То и јесте, чини се, његова стварна сврха. Како се год окончао, он омогућава европској елити притисак на снаге националних суверености у ЕУ или ткзв. популисте, како их они у каталогу својих непријатеља класификују, пред одлучујуће изборе за Европски парламент.
Брегзит свима јасно поручује како је из ЕУ практички немогуће изаћи, како је суверенистички отпор бесмислен и широко отвара врата даљној централизацији и изградњи наднационалне државе ЕУ. Само постојање неиспуњеног, али увек могућег Брегзита, европској и америчкој елити савршено одговара, јер могу ширењем панике осетно лакше да изврше централизацију и уз то осигурају прилив америчких војних снага на просторе ЕУ, ојачају одбрамбене снаге и учврсте позиције пред непријатељском Русијом.
Притом се нимало не треба обазирати на сучељавање водећих држава ЕУ с Вашингтоном око трговинских односа и питања заједничке одбране и финансирања НАТО-а. Све је то свађа унутар исте породице, која на глобалном нивоу има заједничке и комплементарне циљеве.
Назнаке могућности да је читава прича око Брегзита планирана, с описаним циљевима, израњају из студија аналитичких организација повезаних с америчком и европском политиком.
Тако, Брент Сковкрафт Центар за међународну безбедност (Brent Scowcroft Center on International Security) при тинк-тенку Атлантског савета, финансирарног од стране институција Европске уније, још 24. јуна 2016. године отворено објављује агенду искоришћавања Брегзита у циљу јачање америчке војне присутности на европском континенту.
Према њиховој анализи, „пре Брегзита постојао је изванредан ступањ јединства у НАТО-у, али глас за Бреxит променио је тон односа. Поверење и солидарност, највећа снага НАТО-а, већ почињу да се распадају. С обзиром на те околности стратешки изазов за Велику Британију на скором НАТО самиту у Варшави је истицање њене преданости НАТО-у у критичној прекретници европске политике.
Велика Британија мора показати водство и преданост европској одбрани и повући натраг САД према Европи ради заштите кроз ширу присутност америчке војске на континенту.“ Закључак је изрекла Натали Нугајред, некадашња главна уредница „Ле Монда“, сада колумнисткиња британског „Гардиана“: „САД треба да размотре свој приступ Европи. Није довољно рећи да је Европа у хаосу.
САД требају да схвате британски референдум као сигнал за обнову и повратак свог активног учествовања у европским питањима. Треба пронаћи нови пут деловања америчке политике јер традиционални начин није довољан. Треба нам нови план за оно што САД могу учинити за европски пројекат и стање европског континента.“ Нугајред упозорава да САД при томе морају бити опрезне како не би погоршале стање јер „противамерички осећаји у Европи расту“.
Како ће расти амерички утицај тако ће упоредно јачати и британска улога у европским пословима. Али није реч о англоамеричкој завери, него су сви кораци пројекта Бреxит у заједничком интересу договорени с бриселском елитом и политичким руководством најмоћнијих европских држава.
Слична методологија као и с Брегзитом раније је примљена на финасијском плану инсталирањем немачкој и бриселској финансијској и политичкој олигархији блиске Ципрасове владе у Грчкој, која је, тобоже, покушала да сломи моћ зајмодавца и осигура своју верзију решења грчке дужничке кризе.
Када им то није успело, њихов министар финансија Јанис Варуфакис одлетео је тамо одакле је и дошао, у центре либералне финансијске и политичке моћи и сада га можемо пронаћи како пише коментаре у Сорошовом гласилу “Project Syndicate“. Борис Јохансон, један од предводника Брегзита, сада се, као некада Јанис Варуфакис прави блесав и слеже раменима.
“Гардиан“ у јануару бившег премијера Дејвида Камерона затиче у безбрижном џогирању лондонским улицама уз оружану пратњу. Препланулог лица, након одмора у резорту на Костарики, у ком цена ноћења по особи износи готово 1800 фунти, изављује: “Не жалим што сам расписао референдум”, након чега је пожелео срећу Терези Меј у парламенту.
Ломљењем грчког отпора послата је порука свим осталим задуженим јужним државама, Шпанији, Португалу, па и Италији, како ће проћи ако се усуде да се успротиве економској агенди ЕУ елите и најмоћнијих чланица, предвођених Немачком.
Брегзит шаље много ширу и снажнију поруку. Она, за разлику од оне послате успешном грчком операцијом, има не само финансијски и економски аспект него и политички, и заправо захвата укупност геоекономских и геополитичких опција држава чланица Европске уније.
Брегзит поручује, да ако тако моћна држава као што је Уједињено краљевство, која је нуклеарна сила, стална чланица Савета безбедности, стратешки амерички савезник и једна од кључних чланица НАТО-а не може тако лако да напусти ЕУ, онда би остали, уколико би се то усудили да покушају, једноставно били оглодани до костију. Излаз је формално могућ, али у пракси немогућ.
И заиста, као да се циљеви Брегзита већ остварују. Осталих свих 27 чланица исказују потпуну сагласност у преговорима с Уједињеним краљевством. Никада до сада Европска унија није била толико јединствена, а и солирања несташних чланица као да су утихнула.
Тако Брегзит, највероватније, унапред испланирано одрађује посао за интересе европске политичке, финансијске и економске елите из најмоћнијих држава. Она пак, како би одржала своју надмоћ над свима осталима у Европској унији, мора да централизује интеграцију и осигура јој унутрашњу кохезију која је предуслов за њен глобални геостратешки наступ.
А то пак, захтева либерални поредак коме елите служе, као предуслов свога опстанка. Екстремни друштвени и социјални либерализам, који у основи нема благе везе с начелима слободног тржишта и капитализмом, не може преживети без државне централизације, стварања јединствене полуге економске и политичке моћи и без даље експанзије према споља. Он не може опстати без гутања нових простора и људи јер иначе би дошао у стање економске имплозије.
Грађани који живе у таквом поретку с радним уговорима на месец или два дана, дељењем радних места на 3 извршитеља и невероватним новим формама рада, у основи најсличнијим онима који су примењени над тек ослобођеним робовима у САД-у, када више нису смели да буду робови али им се није смело ни дозволити да својом зарадом ишта вредно стекну.
Сасвим логично, због недостатка било какве кредитне способности – а она је за сваког појединца једнако важна као и бонитет државе – не могу бити никакви потрошачи и не могу обезбедити развој економије, јер нема потрошње. Стога је таквом систему, у ком се губи ткзв. средња класа, неизбежно освајање нових подручја, свакако финасијски и економски уз умерену и дозирану употребу војне силе, како би себи обезбедио нова тржишта и нову – још јефтинију радну снагу.
У великој фарси Брегзита, до ког можда никада неће истински ни доћи, рађа се нова централизована наднационална федерална Европска унија с одлучним утицајем организатора представе САД, Уједињеног краљевства и Немачке.
Лондон се, задржавајући ефективни утицај на европске послове, као ето повлачи у европску сенку и гради некакву реплику бившег царства у лику ткзв.“Глобалне Велике Британије“ , а доминантну позицију у стварању будуће федералне и централизоване Европске уније и обезбеђивање њене стратешке везе са САД-ом преузима све моћнија Немачка.
Погледајте ОВДЕ којих су то 5 разлога зашто Киму треба Путин!
Извор: geopolitika.news
