У својој опсежној анализи, Голз је на веома једноставан начин објаснио да је црно злато непосредно након индустријске револуције постало једно од најжељенијих добара на свету, а убрзо и најјаснији одраз моћи једне нације. То су веома рано схватиле Сједињене Америчке Државе, које ни на почецима 20. века и касније, у време битке с Јапаном на Пацифику током Другог светског рата, нису желеле да ствари препусте случају. Оне су знале да овладавање нафтним пољима и макар контрола производње промета и нафте, из било које тачке на планети, не значи ништа друго него само једно - моћ.
- Током Хладног рата САД су биле забринуте да би СССР могао да им онемогући приступ нафти у Персијском заливу. Зато је Америка на себе узела улогу да војском штити кључна изворишта нафте широм света, посебно у том региону. Наравно, СССР одавно не постоји и више не представља претњу, али Америка се и даље плаши било каквог прекида снабдевања нафтом. Зато политика Вашингтона отприлике гласи: "Не можемо да дозволимо да останемо сиромашни и да изгубимо оно што нам је вредно.
Зато ћемо користити силу да у другим деловима света креирамо нестабилности, али онако како нама одговара", закључио је Голз и отворио простор за даље ширење већ уврежених спекулација како су сви ратови и конфликти мањих размера у које је Америка била укључена били испровоцирани само због једног - нафте.
Иначе, процењује се да је око једне четвртине светских међудржавних сукоба од 1973. било повезано са борбом у вези са превласти над црним златом.
1. Кувајт - Заливски рат
- Ирак је са Садамом Хусеином на челу у два дана окупирао Кувајт и држао га под контролом седам месеци
- Америка, на чијем је челу био Џорџ Буш Старији, зато је у ту малу савезничку краљевину послала трупе за обрачун са Ираком и почео је први Заливски рат
- ирачке трупе повукле су се уз многе помпе у којој је уништено 600 кувајтских нафтних бушотина
- 8% светских резерви нафте налази се у Кувајту
- 104 милијарде барела поседује
2. Авганистан - конфликт без краја
- положај ове земље подразумева да је она једина преко које нафта из Каспијског басена може да се преноси ка Кини, Јапану, али и међународним лукама у Медитеранском басену, што је од огромне важности за САД
- зато је Авганистан још од 1997. део пројекта изградње гасовода Туркменистан-Авганистан-Пакистан-Индија, који је по споразуму подразумевао и извоз за Америку
- проблем за САД је представљало што је у пројекту свој удео имао руски "Гаспром", а подразумевао је и сарадњу са авганистанским талибанима
- све су 1998. погоршали напади Ал Каиде на америчке амбасаде у Најробију и Дар ес Саламу, а касније, 2001, и удар на Америку 11. септембра
- то је био изговор Америци да убије Осаму бин Ладена и упадне у Авганистан, а годинама касније је склопљен споразум о гасоводу који је избацио Русију као играча и обезбедио Америци сталан прилив нафте преко њега
3. Ирак - Инвазија 2003.
- прави разлог за америчко-британску војну агресију на Ирак описан је 2001. у извештају Дика Чејнија, потпредседника у администрацији Џорџа Буша Млађег
- у њему се упозорава на глобалну енергетску нестабилност која би много могла да наштети САД, а чији је главни узрочник Садам Хусеин
- тај вођа је, наиме, намерно манипулисао ценама нафте тако што је на тржишту смањивао убацивање резерви из своје земље (високе цене посебно погађају Америку, која купује нафту)
- постоје документи који доказују да је Америка још пре инвазије 2003. формирала 17 организационих група за период након свргавања Садама, а по којима би земљу требало да води високи амерички званичник
- до инвазије је ирачко нафтно богатство било национализовано, да би након 2003. постало потпуно приватизовано и у рукама америчких компанија "ЕxxонМобил", "Цхеврон", британских "БП", британско-холандског "Схелла"...
- посебно интересантна је доминантна позиција америчког "Халлибуртона", коју је, сасвим случајно, водио управо Дик Чејни пре него што је ушао у Бушову администрацију
- 142 милијарди барела нафте у резервама има Ирак
4. Либија - хаос од 2011. до данас
- бомбардовањем Либије свргнут је Муамер ел Гадафи и отад је земља у потпуном хаосу, који је настављен и данас јер се кључне битке још воде око Триполија
- у питању су нафтне резерве вредне 80 милијарди долара, које тренутно контролише међународно призната влада у Триполију, а коју са својом војском жели да освоји контроверзни генерал Калифа Хафтар
- веровало се да су САД дигле руке од Хафтара, будући да су га 2011. виделе као Гадафијевог наследника, али после пустиле низ воду. Ситуација се, међутим, опет преокренула након Хафтарових успеха у борбама с владиним снагама око Триполија, па је недавно лично Трамп за њега рекао како би могао да га види као будућег челника Либије
5. Сирија - контрола над нафтним пољима
- америчке снаге су већ после неколико месеци од почетка конфликта 2011. пружиле подршку снагама против председника Сирије Башара ел Асада
- највећи интерес му је био да њихови савезници задрже нафтом богата поља на истоку земље
- постојале су тврдње да су САД чак касније наоружавале и екстремистичке групе које су освајале нафтна поља само да она не би опет пала у руке Асадових људи
- 0,5% светских резерви нафте налазе се у Сирији
6. Венецуела - нафта у комшилуку
- ситуација у земљи с рекордним резервама нафте почела је драматично да се погоршава крајем прошле године и доживела је врхунац почетком 2019. Трамповом најавом да ће венецуелански лидер Николас Мадуро бити свргнут "било којим средствима"
- Ендру Макаб, бивши ФБИ директор и Трампов близак пријатељ, у фебруару је објавио књигу у којој тврди да је шеф Беле куће на једном брифингу рекао: "Венецуела је следећа мета... сва та нафта је пред нашим вратима"
- циљ Америке је да у тој земљи обезбеди руководство које ће јој дати пролаз ка коришћењу нафтних резерви, а да заузврат она Венецуеланцима врати нормалан живот (без санкција, ембарга и инфлације каква није виђена у историји)
7. Иран - непријатељ од 1953.
- САД никад нису успеле да ставе ову земљу, богату нафтом, под контролу, а у последње време им посебно смета њена сарадња с Русијом
- међу најновијим мерама које су САД предузеле ове недеље јесте да ће се све земље које купују нафту од Ирана суочити с америчким санкцијама
- Америка се, иначе, први пут у иранске послове умешала 1953, када су САД подржале британску владу у збацивању тадашњег иранског премијера Мухамеда Мосадика
- Иран је до револуције из 1979. производио шест милиона барела нафте дневно, да би након ње и одбацивања америчког утицаја одлучио да смањи производњу и престане да новац од продаје нафте користи за куповину америчког оружја
- преломни тренутак у односима две земље ипак је био када је група студената екстремиста заузела америчку амбасаду у Техерану 1979, па је прекинута сва испорука нафте у САД и тако смањена производња црног злата
- успони и падови у производњи су настављени и 40 година касније, а односе између две земље погоршао је Трампов потез раскидања нуклеарног споразума са Ираном
- та земља је трн у оку Вашингтону јер од њене продукције нафте зависи цена нафте на тржишту
Битке кроз историју
сукоб фашистичког Јапана са САД 1941. вођен је, између осталог, и због нафте, која је Јапану била неопходна за моћну морнарицу, док је на снази био европско-амерички ембарго на црно злато. Јапан је желео да освоји сва нафтна богатства у Азији (из ослабљене Кине и Индокине), међутим, није успео да порази америчку Пацифичку флоту. Америка је имала исти интерес - да задржи контролу над азијском нафтом
нацистички вођа Адолф Хитлер покренуо је инвазију на СССР само да би освојио нафтом богата поља на Кавказу. У једном тренутку је био пред избором да ли да оде на југ и освоји богатства црног злата или настави ка северу и Стаљинграду, а будући да је увек желео да има све, одлучио се за другу опцију. Она га је скупо коштала.
Прочитајте ОВДЕ на кога је то Путин осуо паљбу.
Извор: Српски Телеграф
