Александар Вучић је у вршењу функције председника републике, злоупотребивши свој уставни положај, укинуо врховно гесло владавине права (члан 3. Устава Србије) и парламентарну грађанску демократију у Србији (члан 1. Устава). Заменио их је својим личним режимом – аутократске, ауторитарне власти (супротно ставу 2. члана 2. Устава) уз помоћ њему слепо потчињене партијске камариле. Тако поред осталог он:
1. Речју и делом подстиче оштро цепање Србије на поклонике и противнике, генерише дубоке унутрашње поделе и масовне уличне турбуленције посебно у улози челника владајуће политичке партије – уместо да отелотворује, као председник свих грађана Србије, уставно прописано државно јединство (члан 111) при томе избегавајући јавни, отворени и аргументовани друштвени дијалог.
2. Соптвеним коментарима на судски рад, критикама и сугестијама он директно негира принцип независности судства и судија (члан 142), разарајући тиме и право на правично суђење (став 1. члана 32).
3. Он целокупним држањем и ставовима подстрекава или/и непосредно ограничава и гуши медијске слободе (члан 50) – различитим видовима цензурисања непокорних гласила, емитера и појединаца као и слободу изражавања (члан 46), уједно ширећи атмосферу несигурности, страха и свеколиког насиља (што је антипод права на слободу и безбедност, члан 27).
4. Обилато доприноси и повлађује – по командном ланцу – систематском багателисању и других права грађана од стране владајуће политичке гарнитуре.
Примерице:
- Права на слободне изборе (члан 52)
- Злоупотреба са изборним списковима, недопуштен утицај на вољу бирача, очигледне процесне изборне неправилности, битно дефектни, ометајући изборни надзор и верификација изборних резултата и сл.
- Права на имовину (члан 58) – примера ради нерегуларно ускраћивање дела пензија, разбојништво у Савамали;
- Права на заштиту података о личности (члан 42) – слање неукусних писама пензионерима на кућне адресе, достављање поверљивих података својим таблоидним режимским медијима о опозиционим лидерима и другим лицима која дижу глас против његове диктатуре.
- Права на рад (члан 60) – таласи ткз. партијског запошљавања, непотизам, корупција и братске и личне везе као критеријум, уместо стручности и способности, затим понижавања радника у пеленама, гафови са платама и доприносима...;
- Права на заштиту животне средине (члан 74) – у погледу изградње мини хидроелектране на рекама...;
- Право на „развијање“ претворило се у право на разбијање духа толеранције у области образовања, културе и информисања (члан 81) праћено неконтролисаним пропагирањем крајњег примитивизма, вулгарности (ријалити програми Задруга, Парови) и говора мржње дискриминацијом и дисквалификацијом нежељених – и друга јуристичка и етичка непочинства.
Укратко: Због причињених крупних, бројних и дуготрајних уставних повреда он – по уставу, по правди/правичности, по разумном расуђивању, па и по мерило политичке целисходности – мора што хитније да буде разрешен државне функције коју сада обавља. На потезу је парламент, затим Уставни суд и, на концу, опет парламент (члан 188. Устава Републике Србије).
Српска војска показала колико је моћна. Погледајте ОВДЕ.
Извор: ТВ Наша, nspm. rs
