Прву улогу на сцени Југословенског драмског позоришта одиграо је у представи Ричард III 1961. Члан ансамбла ЈДП-а био је од 1962. до 1998. године. У том периоду остварио је преко шездесет улога. Последњу премијеру Миша Јанкетић је имао на седамдесетогодишњицу Југословенског драмског позоришта у представи Краљ Бетајнове играјући Крнеца (2018).
Рођен је 24. маја 1938. године у Новом Саду. Гимназију је завршио у Београду. Уписао је студије књижевности на Филозофском факултету у Београду, али је после три године, 1958. постао студент глуме на Академији за позориште, радио, филм и телевизију.
Дипломирао је 1962. године у класи професора Мате Милошевића. На сценама Југословенског драмског позоришта био је Иго у Прљваим рукама Ж. П. Сартра, Урош В у Смрти Уроша В С. Стефановића, Љуба Врапче у представи Кад су цветале тикве Д. Михаиловића, Раскољников у Злочину и казни Ф. М. Достојевског, Стенли у Трамвају званом жеља Т. Виљамса, Хорват у Крлежином Вучјаку, Алесандро Медичи у Лоренцачу Алфреда де Мисе, Војвода Мишић у Колубарској бици и Ваљевској болници Д. Ћосића, Благоје у Путујућем позоришту Шопаловић Љ. Симовића, Гавриловић у Стеријиним Родољупцима (1986) и Градонацелник у Гогољевом Ревизору, Јеврем Прокић у Народном посланику и Обрад Ђорђевић у Тако је морало бити Б. Нусића...
Добитник је годишњих награда Југословенског драмског позоришта за улоге Бориса Аненкова (Правденици), Бредлија (Покопано дете), Исуса (Некрштен дан), Живојина Мишића (Колубарска битка), Гавриловића (Родољупци), Мајора Божића (Сеобе), Градоначелника (Ревизор), Јеврема Прокића (Народни посланик).
Са великим успехом играо је и на сценама других позоришта (Атеље 212, Народно позориште, Београдско драмско позориште, Српско народно позориште, Звездара театар...)
Октобарска награда града Београда додељена му је за улогу Раскољинкова у представи Злочин и казна, 1971. Стеријине награде добио је за улоге Јагоша Краља (Клаустрофобична комедија, 1987, Звездара театар), Јеврема Прокића (Народни посланик, 1991), Књаза Николе (Принцеза Ксенија од Црне Горе, 1994, Црногорско народно позориште) и Чика Драгог (Смртоносна мотористика, 2005, Атеље 212).
Добитник је награда „Јоаким Вујић“, „Миливоје Живановић“, „Раша Плаовић“, „Љубиша Јовановић“, Статуете „Ћуран“, „Зоранов брк“, „Бранислав Нушић“ (за животно дело).
ОВО су жене које су промениле Србију.
Извор: Телеграф
