Из базе Авијано 2. маја 1999. године у ваздушни простор СРЈ ушла је група од четири авиона Ф-16ЦГ у ловачко бомбардерској варијанти, наоружани ласерским вођеним бомбама ГБУ -12, ракетама ваздух-ваздух АИМ -120 и АИМ -9. Авиони су поседовали уређаје за дејство у ноћним условима ЛАНТРИН и били су опремљени контејнерима са једним или више вучених мамаца АН/АЛЕ -50. Групу је предводио командант сквадорна тада потпуковник Дејвид Голдфејн који је имао позивни знак Хаммер -34.
Из база у Немачкој ушла је група авиона, за коју се на основу начина дејства претпостављало да је реч о СЕАД групи. Авиони који су полетели са више аеродрома формирали су динамички борбени распоред више група авиона, тако да просторно и временски могу остварити садејство у рејону објекта дејства. Задатак непријатеља може се претпоставити да је те ноћи био да авиони Ф -16ЦГ демонстративним уласцима до ивице зоне уништења испровоцирају зрачење станице за вођење ракета и створе прилику СЕАД групи за дејство једном или више противрадарских ракета. Након успешног дејства СЕАД групе противрадарским ракетама задатак групе Ф-16ЦГ био би дејство вођеним бомбама по обележеном ватреном положају и уништење ратне технике.
Те ноћи борбену послугу 3. Ракетног дивизиона ПВО, која је оборила Ф -16ЦГ чинили су: мајор Бошко Дотлић, руковалац гађања, потпоручник Миодраг Стојановић, помоћник руковаоца гађања, мајор Милорад Роксандић, командир ракетне батерије, потпоручник Тиосав Јанковић, официр за вођење ракета, водник Игор Радивојевић, оператор прађења по Ф -1, заставник Драган Матић, оператор праћења по Ф 2, војник Дејан Ђорђевић, послужилац планшете ситуације у ваздуху, војник Сеад Љајић, послужилац у Одељењу извора за напајање, војник Слободан Павићевић, послужилац у одељењу извора напајања, водник И класе Владимир Љубенковић, послужилац ОАСТ, војник Владимир Радовановић, послужилац ОАСТ и водник Милан Панић послужилац на ИРЗ.
Обарање Ф -16ЦГ
У краткој размени информација од претходне смене добили су значајни податак да је, око пола сата пре поноћи, дивизион покушао да тражи на даљини око 10 км, да је зрачио станицом за вођење ракета око десетак секунди и да је циљ откривен…, пише пуковник Голубовић у својој књизи.
Значајно место у књизи Пад ноћног сокола заузимају и сведочења чланова борбене послуге која је оборила Ф -16ЦГ и изјаве очевидаца.
Око 2 часа на ВИКО примећујем шест до осам циљева неправилно груписаних северозападно од нас, на азимуту око 300 степени и даљини од око 80 до 100 км. Отприлике у рејону Бачке Паланке. Вероватно су на ту позицију стигли преко Хрватске. Једна слична, али мања група била је на простору изнад Ваљева, према Дрини. На већој даљини западно такође једна група. У једном тренутку део групе која је била северозападно нестаје са показивача, а недуго затим један од њих се појављује на азимуту 310 степени и даљини око 30 км. Наређујем усмеравање антена командом “ усмери на 310”. Послуга је мирна, осећа да је нешто близу, али не зна ситуацију јер не дозвољавам да гледају у мој екран. После неколико наредних окретаја антена осматрачког радара видим да је авион заузео стабилан курс са релативно малим параметрима ка нама. Поправљам угловну позицију командујући неколико пута нови азимут 2-5 степени лево-десно од већ задатог….. А кад је дошао на даљину 17 до 18 км командујем : “ Лансирај”. Окрећем се ка оператору Ф 2 и гледам праћење на његовом показивачу: У тренутку сусрета ракете са циљем видим левкасти облак који прекрива циљ, што говори о експлозији бојеве главе ракете у његовој близини. Од официра за вођење ракета добијам извештај: “ Циљ уништен, даљина 12…. Извештавам да је циљ сигурно погођен јер сам видео школски пример експлозије бојеве главе и облак који у том тренутку настаје. У међувремену добијамо информације да је, иако оштећен, направио заокрет и да лети у правцу Босне. Било нам је јасно да жели да напусти ваздушни простор СРЈ. Све време очекујемо шта ће се десити и да ли ће успети да оде или ће пасти на нашу територију. Ако падне код нас, имаћемо још једну потврду успешности дејства нашег дивизиона. Пет минута након тога Станковић ме обавештава речима: “ Боле, пао је”. Недуго затим потврђује да је пао на нашој територији, негде у рејону Шапца, на падинама Цера., сведочи Бошко Дотлић, пуковник у пензији у књизи Пад ноћног сокола.
Спасавање обореног Голдфејна
Лет оштећеног Ф -16ЦГ није трајао дуго. Остављајући димни траг он је непрекидно губио висину, а изнад шабачког села Варна се претвара у ватрено димну куглу. Након тога се пилот на критично малој висини, катапултирањем напушта авион и призмељује се у селу Синошеви. Недалеко одатле, у засеоку села накучани авион завршава лет, рушећи пред собом дрвеће. Активности НАТО авијације су прекинуте и почиње акција спасавања пилота која ће трајати неупоредиво краће него у случају обореног Ф -117 због мање дубине територије.
Убрзо је формирана група за спасавање коју је чинило: 10 ловачких авиона Ф -16, 16 авиона Ф-16ЦЈ за дејство по системима ПВО, 10 авиона ЕА-6Б за електронску подршку, 4 авиона А -10 и 8 хеликоптера АХ-64 Апач за непосредну ватрену подршку, 11 авио цистерни, 2 хеликоптера за спасавање МХ -53Ј и 1 транспортни МЦ -130 Х/П.
Пилот је лоциран и диентифкован у 3.55 часова, а одмах потом хеликоптери спасилачког тима МХ -53Ј улазе у ваздушни простор СРЈ. У .4.40 сати успостављају радио-контакт са пилотом укрцавају га у један од хеликоптера већ у 4.45 часова га превозе до аеродрома Тузла.
„Нешто после пола пет појавила су се три хеликоптера. Кретали су се кратко време лево-десно користећи увале и водосливнице. Дошли су потом изнад места пада авиона, а онда су изронили баш изнад наших кућа. Били су толико ниско да сам видео лица командоса који су стајали на отвореним вратима хеликоптера. На улици испред куће много људи. Син и његови другари испаљују неколико метака из пиштоља. По неколико метака испаљују и војници који су се ту затекли. Упозоравам их да то не чине, јер ће нас командоси са својим наоружањем буквално сравнити. Командоси узвраћају ватром, али срећом никог не погађају. На зидовима кућа и другим објектима видљиви су трагови митраљеских зрна, а у трави на том месту остало је 200 чаура. Након краће пуцњаве хеликоптери одлећу ка селу Синошевић, где на њиви породице Макевић проналазе и укрцавају пилота и одвозе га ка Босни, испричао је очевидац приче Милорад Марјановић.
Ф -16ЦГ је био други оборени авион који је пао на територију Србије. Оборио га је 3. Рд. ПВО 250. Рбр ПВО наоружан ракетним системом С -125 М Нева. Ф -16ЦГ гађан је са ватреног положаја Карловчић ракетом 5В27Д под именом Наталија ланисране са рампе 5П73 серијски број 13013. На исти авион исплајена је и ракета под имнеом “ Живадинка“ .
Погођен је једном ракетом на висини око 6.000 метара и на даљини 11 км од дивизиона. Део остатака авиона се данас налази у Музеју југословенског ратног ваздухопловства у Сурчину и Спомен соби 250. Рбр ПВО. Поводом тог догађаја један број припадника 3 рд ПВО је одликован и унапређен.
Прочитајте ОВДЕ како су “невидљивог” виделе српске ракете?
Извор: Ало
