Караула Горожуп на Паштрику, где је био распоређен тада 19 - годишњи припадник 55. граничног батаљона Славољуб Митић, са још, по његовом сећању, 37 граничара, била је једна од најтежих на српско - албанској граници.
- Осећај се памти, то нема шансе да се заборави, туга и узнемиреност кад се подсетиш, просто само да се најежиш од тих сећања. Били смо смештени у Пироту, када смо 10. децембра 1998. године, пребачени у Призрен. Ту остајемо два дана и добијамо распоред, правац граница, караула Горожуп.
"Друг ми је само рекао: Нека ти је Бог на помоћи"
Кад сам нашао у Призрену другара из Криве Феје (место код Врања), питам га како је тамо, а он ми каже, ако дођеш на Врбницу биће ти лепо, а ако одеш на караулу Горожуп, Бог на помоћи нека ти је. Чим су почели да читају и прозивају за Горожуп, мене су четвртог прозвали. Стигли смо на караулу, било је снега, имали смо обуке, упознавање терена. Све време се пуца и ако није ратно стање, био сам изгубљен и не може нико да каже да није било страха. Није ми било свеједно - искрен је Митић.
Иако су карауле и читава гранична линија на том потезу готово свакодневно биле нападане још током 1998, па надаље 1999. године од стране терориста ОВК, страних плаћеника и Војске Албаније, након почетка НАТО агресије на СРЈ, најжешће и најкрвавије борбе у овом рејону водиће се готово пред сам крај рата од 26. маја до 10. јуна. Та војна операција је познатија као "Стрела" или битка на Паштрику.
Пошто офанзивна дејства преко карауле Кошаре почетком априла 1999. године, нису давала очекиване резултате, подручје Паштрика је добило већи тактички значај. Циљ агресора у овом сектору је био разбијање граничних трупа ВЈ, овладавање висовима Паштрика, пробијање коридора уз реку Бели Дрим, улазак у Метохију и пресецање главних саобраћајница. Ово је требало да омогући доставу муниције, оружја и свежих снага ОВК из правца Албаније.
- Нон стоп су прелазили грницу, нападали, али једног јутра, рано, крећу жестоки напади, нас је било 38 или 40 на караули, а њих око 2.000 минимум, могли сте да их видите како иду као мрави. Уследили су жестоки напади. Како је граница била минирана, прво су кренуле овце, краве, коњи напред, па тад војска. Тукли су минобацачи, па редом, топови, а нас је било 38, али то смо издржали. Нисмо имали погинуле, само рањене.
Пошто офанзивна дејства преко карауле Кошаре почетком априла 1999. године, нису давала очекиване резултате, подручје Паштрика је добило већи тактички значај. Циљ агресора у овом сектору је био разбијање граничних трупа ВЈ, овладавање висовима Паштрика, пробијање коридора уз реку Бели Дрим, улазак у Метохију и пресецање главних саобраћајница. Ово је требало да омогући доставу муниције, оружја и свежих снага ОВК из правца Албаније.
- Нон стоп су прелазили грницу, нападали, али једног јутра, рано, крећу жестоки напади, нас је било 38 или 40 на караули, а њих око 2.000 минимум, могли сте да их видите како иду као мрави. Уследили су жестоки напади. Како је граница била минирана, прво су кренуле овце, краве, коњи напред, па тад војска. Тукли су минобацачи, па редом, топови, а нас је било 38, али то смо издржали. Нисмо имали погинуле, само рањене.
Хелихоптери “апачи” су уништили буквално све. На караули Стојановић, коју су гађали, погинуло је шест наших војника. И онда су кренули напади дан и ноћ. Нападају истовремено ОВК, авиони, албанска војска, артиљерија, ја уопште не знам како смо спавали. Ми нисмо имали замену, како сам ушао у ров нисам излазио данима. Не знам ни да ли смо уопште спавали, то је било на блиц, заспиш мало, нисмо ни чизме изували данима - прича Митић.
"Гледао сам како минобацач иде право на нас"
Он додаје да он и његови саборци нису имали представу о времену, нису знали који је дан, које је време, који датум. Циљ је био да не пусте непријатеља да прође даље, из рова да се не излази. За тих шест месеци на граници са Албанијом, Митићева породица није могла да се чује с њим. Отац, мајка и сестра, нису ни знали да ли је жив.
Све је било горе и горе, кад су нападали авиони положај ВЈ, готово да није било спаса, “пуца небо и земља”, сећа се Славољуб, а од дрвећа и шуме није било ништа више, стабла су, како каже, претворена у чачкалице. Најстрашније је било када су авиони Б - 52 гађали село Планеју 30. маја, бацајући тепих бомбе. Иза њиховог напада остајала је права пустош, а војници су из ровова бивали одбачени и по два до три метра увис.
Жестоке борбе вођене су 5. јуна, а онда наступа мало затишје.
- У рову до мене један Лесковчанин, који ме зове да испушимо по цигару. Само што сам сео и запалио, кад ето га минобацач, право у нас погађа. Гелер ме рањава у главу, и дан данас је ту. Испаде цигара, гледам крв. Долази Слађа, медицинска сестра, да ми превије главу, инсистирала је да идем за Призрен због такве повреде главе, а ја нисам хтео да напустим, ров, није било шансе да оставим другаре.
Од децембра до јуна нисам сишао у град. Убедише ме некако, оставим свој пушкомитраљез другару, јер неко мора да попуни то место. Кренем, био је један брисан простор, преко ког је требало да прођемо санитетским возилом, камионом. Прођемо некако, не погоде нас и возимо још неких 10 минута, било је нас четворица рањеника у том санитетском камиону. Кад је грунуло, цео камион је био у ватри, почињем да се гушим, погађа ме други пут, и то већ рањеног.
"Задњу бомбу чували смо за себе, јер не дај Боже да те живог ухвате"
Одгурнуо сам некако врата и испао из камиона, гелер ми је покидао артерију, крв само шикља, како срце пулсира, тако прска на све стране. Из камиона само дим иде, не знам ни ко сам, ни шта сам, а ни где сам. Гелер ми шаку закачио, однео је малтене целу, крећем се, гледам сви мртви, ајд да кажем да су мртви, али нису мртви, јаучу, мрдају...Срећом тај Цоби из Лесковца, који је био у кабини камиона, једини је при свести. Од троје људи у кабини, једино је он преживео. Кажем му, зови помоћ, он скида мараму са главе, везује ми десну руку да заустави крварење, не знамо где се налазимо. Склањамо се у неки жбун пун трња...
Сада је најопасније, не знамо где је непријатељ, немам пушку, немам чиме да се браним, имам само четири бомбе. У тој ситуацији, гађаћеш га једном бомбом, али задњу четврту, мораш за себе да чуваш, јер не дај Боже да те живог ухвате - преноси своје стрепње Митић.
Гелер је погодио батерију мотороле, па Цоби није могао да позове помоћ, али друга моторола у камиону је срећом остала читава.
- Док су стигли из Призрена, остали су били још живи, али у лошем стању, а било је и много мртвих. Када сам погледао Слађу медицинску сестру, пола лобање јој је гелер однео, могао сам да видим како јој мозак пулсира.
Стигла је помоћ, Цоби нас убацује у камион тамић. Како идемо ка Призрену, ја гелдам, они будни сви и у једном тренутку неком од њих лице постане бело као лист папира. Умиру један по један и само глава на страну, а ја још увек будан. Сећам се, долазим у Призрен, треба један мост да се пређе, од болова не могу да издржим више, хоћу да заспим, срце спава, а самом себи кажем, Славољубе, ако се сад успаваш, више се никада нећеш пробудити. И нисам се успавао, издржао сам.
У болници су ми зашили ране, превили, долази докторка и каже, Врањанац знаш ли да си једини преживео од рањеника из камиона који је погодила граната, било ми је много тешко то сазнање. Тада сам први пут чуо и сирене за ваздушну опасност. Онда су нас аутобусима, пребацили у Ниш, мислио сам успут, неће ме ваљда и трећи пут погодити - шали се Митић.
Спавали поред мртвог друга
Сваки дан на Паштрику је прича за себе, али неке ситуације се посебно издвајају својом суровошћу, кроз које ти војници више нису били они исти момци који су током 1998. уз песму испраћани на одслужење војног рока.
- Имали смо и ситуацију када нам је погинуо друг, три дана са Паштрика нисмо могли да га спустимо, тако да смо у земуници спавали поред њега мртвог. Осећај, страшан, хладно је зима, иако је он мртав, ти се у земуници ипак гураш до њега и спаваш - прича Славољуб.
Митић је рањен 5. јуна, четири дана пре потписивања Кумановског споразума. Најжалије му је било, каже, што са својим другарима није на положају остао до краја, као и што су војнички непоражени морали да напусте положаје, као да нису ништа радили свих тих месеци. Другаре је нашао касније у Сијаринској бањи, где су били смештени након што су напустили КиМ. Нису могли да верују да је жив, с обзиром да је пројектил директно погодио камион са рањеницима. Тада је добио надимак Камени.
Славољуб Митић ради као таксиста више од 15 година, ожењен је и има два сина. Прима 5.900 динара на име 30 одсто инвалидитета. У две деценије од завршетка рата, према његовој причи, стала су многа понижења, као и небрига државе и друштва за људе који су поднели највећу жртву, остављајући своју младост, животе и снове на олтар отаџбини.
- Односом државе и друштва уопште нисам задовољан, јер би требало да постоји неко поштовање према ратницима, ми немамо никакав значај. Уопште се не пошптује наша жртва, наша дела, нико то не поштује. После свега што си прошао, дођу појединци из институција да се иживљавају над тобом - казује своја горка искуства Славољуб Митић.
Након неуспеха операције Стрела, 9. јуна 1999. године потписан је Војно-технички споразум у Куманову, који је означио престанак ратних дејстава НАТО над СРЈ. Припадници ВЈ повукли су се са КиМ након месеци тешких борби. Међу последњима, територију КиМ напустиле су јединице које су се налазиле на падинама Паштрика. Њихови припадници последњих година окупљају се И друже, чувајући успомену на страдале другове и старешине, у једном од најтежих, али најславнијих периода српске војске.
На крају 20. века Србија је добила јунаке, витезе и чуваре косовско - метохијских међа, чије је јунаштво стало у једној реченици њиховог команданта Божидара Делића "Нема назад, назад је Србија!", изреченој у тешким тренуцима током борби на граници са Албанијом.
Извор: Телеграф
