“Поштовани господине Палалићу, како оцењујете значај предстојећих избора за Европски парламент? Да ли су, по Вама, основане прогнозе да ће партије националне и идентитетске оријентације забележити успех, односно раст у односу на претходне изборе? Ви сте, као народни посланик и члан Одбора за спољне послове Народне скупштине Републике Србије, имали више пута прилику да званично боравите у Европском парламенту, као и да се сретнете са представницима партија поменуте оријентације. Какве утиске носите из тих сусрета?”
“Иако Европски парламент, по Лисабонском споразуму, који дефинише надлежности институција ЕУ, нема ону политичку улогу и значај коју смо навикли да парламенти имају у демократским уставним системима, чини ми се да ће, први пут од свог успостављања као важне институције ЕУ, избори за његов састав бити прави политички избори.
Раније углавном без утицаја на избор Европске комисије, главног извршног органа ЕУ, сада Европски парламент може постати одлучујуће место у којем ће се одредити њен састав и политика.
Колико су ови избори политички, показује и чињеница да је најбројнија и најстарија политичка породица у Европи – Европска народна партија – кренула у кампању са јасним предлогом да за „премијера“ ЕУ буде изабран Манфред Вебер, високи функционер немачке Хришћанско-демократске странке.
То је више него јасан доказ да су избори за Европски парламент постали политички пар еxцелленце.
А они су постали политички зато што су се политички промениле околности у државама чланицама, и што су настали нови савези странака и покрета који оспоравају, могу то слободно рећи, учмалу и безбојну политику Брисела, која, у својој статичности и задржавању статуса кво, није више способна да одговори на нове изазове у Европи и нове потребе њених грађана.
Ти покрети, иако разнородни по пореклу и идеологији, постали су заиста јаки, у неким државама већ доминанти, и свакако да у свом збиру након избора могу озбиљно заљуљати досадашњу архитектуру бриселске политике и институција ЕУ.
Имао сам прилику да разговарам и у Европском парламенту, али и у дневном контакту са својим пријатељима из посланичке групе Европа нација и слобода, коју предводе италијанска Лига, француско Национално окупљање Марин Ле Пен и аустријска Слободарска странка око тога како виде ове изборе и њихов исход. Постоји огроман оптимизам да ће ови избори покренути промене у Европи, да грађани то желе, и да је време за једну сасвим другу политику и једну сасвим нову ЕУ.
Желим да истакнем, да не буде забуне, да се ту не ради о захтевима за разбијање ЕУ, као што се у Србији често, услед недостатка информација, све поједностављује. Жели се нова, другачија ЕУ, и да савезништво ове групе са странкама из Вишеградске групе, шпанским, шведским, финским и странкама из балтичких земаља, али и са британским „индепендистима“, што може коначно у Европском парламенту отворити праву политичку дебату о будућности Европе.
Дакле, избори за Европски парламент су први пут стварни политички судар различитих концепата о Европској унији, јер је процена да ће све три групације – Европска народна партија, суверенисти и популисти и странке леве оријентације – освојити свака око 30% места у Парламенту.”
“Како бисте нам укратко могли описати економско и политичко стање у ЕУ, проблем миграната, који је све присутнији и који генерише фрустрације житеља Европе и њихово незадовољство усмерава ка поменутим странкама идентитеске оријентације? Да ли је званична и дугорочна политика Брисела о даљем експанзивном ширењу ЕУ на Истоку, о мултикултурализму, о потискивању хришћанског идентитета континента и даље одржива, или ће бити подлежна корекцијама?”
“Европа се променила. Када то кажем, првенствено мислим на стање у друштвима држава чланица и однос грађана према ономе што представљају бриселске институције за њихов живот.
Читав досадашњи развој Европске уније одвијао се у јачању институција ЕУ, одузимању надлежности државама чланицама,, прекомерном правном задирању у низ области које утичу на свакодневни живот појединаца, као и у потирању идентитета нација и историјског културног и хришћанског наслеђа на којима су оне утемељене. У свим европским правним актима свесно се бежало од непобитне чињенице да Европа има дубоке хришћанске корене који су одредили њену историју, али и цивилизацијску мисију.
С друге стране, посматрано и политички и геополитички, Европа је данас постала другоразредни фактор, у околностима све већег јачања екстерних сила, попут Кине и Русије, и уз присутну дугу руку, још снажне Америке. У низу области које ће у будућности одредити односе снага, попут високих технологија и вештачке интелигенције, приметно је европско заостајање за кључним светским играчима.
Различити концепти економске политике и наметнута политика штедње довели су до огромних криза на југу Европе.
Суштину овог ослабљеног положаја и фактичког претварања Европе у објекат политике других сила, Европљани су најбоље могли да осете кроз мигрантску кризу, која је испољила сву немоћ овакве структуре ЕУ и њених институција.
Фрустрације и бес грађана, посебно у централној, источној и јужној Европи, усмерени су против и домаћих елита, које сматрају издајничким, али не мање и против Немачке, која је ове политике промовисала, намећући је бриселској администрацији, коју сматрају пионом у рукама Берлина.
Политика штедње, која је довела до економске кризе у многим државама са сасвим другачијом традицијом, као и подржавање отвореног, масовног прилива миграната, који угрожава идентитет европских нација, у намери да се и на нашем континенту створи некакав мелтинг пот, промоција либералних вредности које разарају европску породицу и традицију, као и напади на хришћанство, створили су суверенистичке, идентитетске и популистичке странке и покрете које желе са преокрену овај погубан ток развоја Европе, и да Европу врате на њене изворе, како би поново постала јака, конкурентна и способна да дâ допринос развоју човечанства.
Она је данас само бледо и слабо крило либералног запада, без озбиљног утицаја на главне светске токове, испражњена од сваког озбиљног вредносног садржаја.
Да, велике су и несумњиве вредности демократије, уставности, људских права и правне државе, али оне не могу постојати саме за себе, оне су само средство надоградње на неке веће и важније темеље, на којима се заснива и смисао живота сваког појединца, али и суштина постојања једне заједнице и њене мисије у историји. А ти темљи у Европи су одувек били хришћанство, вера, култура, уметност, национални идентитет и свест еврпских нација да само кроз сарадњу Европа може бити поново културно, политички, војно и економски јака и велика.
Дакле, суштина политике борбе данас у Европи је у томе да ли ће се ови темељи обновити, како траже суверенисти, или ће заувек бити збрисани, како већ деценијама то спроводе старе европске елите, било леве, било десне оријентације.”
“Странке десне, националне, идентитетске оријентације ће наступити у једном блоку. У том блоку, поред осталих, биће и Слободарска партија Аустрије, италијанска Лига (некадашња Лига севера), Алтернатива за Немачку, Национално окупљање (проистекао из француског Националног фронта) и још неке партије. Можете ли за наше читаоце укратко дати кратак профил и најзначајније одреднице тих партија? Шта је то што им је заједнички политички именитељ, а шта је то што их чини различитим и особеним?”
“Странке које сте поменули чине окосницу оног што је познато као Покрет за Европу нација и слобода. Том покрету припадају и странке из Холандије, Белгије, Данске, Чешке, Пољске и Бугарске а извесно ће му се придружити и шпанска странка Вокс, која остварила одличан резултат на недавним парламентарним изборима. Сигурно да овај покрет може рачунати и на странке сличне оријентације из Финске, Шведске и балтичких држава, са којима постоји одлична сарадња.
По свом пореклу, историји, политичком програму, ради се ипак о веома разнородним странкама. На пример, Лига је почела као аутономистичка странка која је ишла чак до захтева за одвајањем севера Италије, да би данас, под вођством Матеа Салвинија, постала странка власти, са националном, државотворном оријентацијом, која у овим европским изборима користи слоган „Прво Италија“, да би јасно дефинисала свој однос према националним приоритетима и за која питања ће се борити у Бриселу. Као и Лига, Слободарска странка у Аустрији је странка власти, којој је приоритет Аустрија, заштита њених граница, идентитета и културног наслеђа, и која захтева да се у значајној мери врате надлежности из Брисела у државе чланице.
Национално окупљање које предводи Марин Ле Пен имало је дугу и бурну историју, са променљивим успехом и променама у стратегији и тактици деловања. То је странка истинских француских патриота, која жели да Француску ослободи окова масовних миграција, бриселске бирократије, као и екстремног и агресивног либерализма, који разара саме основе француској друштва и традиције. Што се тиче Алтернативе за Немачку, она је у идеолошком и организационом смислу можда имала најтурбулентнија превирања, која још нису готова. Од странке која се залагала за излазак Немачке из евро-зоне, па чак и из ЕУ, са доста јаким присутвом крајње десних елемената, сада је фокус свог деловања ставила на питање миграната и безбедности грађана.
Све ове странке и покрете, без обзира на њихове заиста не мале разлике, обједињује став да се досадашња структура у Бриселу мора мењати, да се ЕУ мора из корена мењати, како би се заштитиле државе чланице, њихов идентитет, суверенитет, традиција и безбедност. Ако бих употребио један израз, или једну идеју која све ове разнородне покрете обједињује – то је суверенизам.
Ова групација, у савезу са конзервативним странкама из Вишеградске групе биће главна полуга притиска у Бриселу за промене у Европи.”
“Како оцењујете однос Брисела према Русији, као и односе поменутих партија идентитетске оријентације, које имају различито гледање на улогу Русије? Да ли ЕУ и Европа уопште, у условима глобализма, могу бележити економски развој без сарадње са Русијом, а посебно да ли се може сачувати хришћански идентитет Европе без подршке Русије?”
“Када се разматра питање односа странака које припадају суверенистичким и популистичким блоковима на овим изборима, свакако треба правити разлику између групације Европа нација и слобода и оних странака које припадају Вишеградској групи, и које долазе из централне и источне Европе.
Та разлика може да утиче на дефинисање евентуалне заједничке политике која се тиче односа у Европи.
Док су странке попут италијанске Лиге, француског Националног окупљања или аустријске Слободарске странке успоставиле одличне односе са руским странкама, посебно са Јединственом Русијом, са намером да се продуби сарадња европских држава и Русије, а све са циљем да се заједнички изазови и тешкоће лакше превазиђу, дотле се странке из централне и источне Европе, које такође желе промене у Бриселу, и даље у својим јавним наступима отворено супротстављају било каквој сарадњи са Русијом, снажно подржавају уведене санкције и, чак неретко, у свом деловању иду до самих граница русофобије.
Свакако се у овом другом случају ради и реликтима наслеђа комунистичких времена, где се политика некадашњег СССР поједностављено и, рекао бих, намерно приписује и данашњој Русији. Има то и својих геополитичких узрока, који би захтевали додатно појашњење, а тичу се старих планова о једном простору од Балтика до јужних мора, који би онемогућио сарадњу Русије и остатка Европе.
Тешко је сада проценити како ће ова значајна разлика утицати на даљу сарадњу ових идентитеских блокова, посебно у светлу захтева групације Европа нација и слобода да се укину неправедно наметнуте санкције Русији, које економски првенствено штете самом Европљанима.
Свакако, озбиљни интелектуалци и политичари из Европе добро знају да се само сарадњом са Русијом може не само одбранити Европа и њено духовно и културно наслеђе и цивилизацијска мисија већ да је то најбољи начин да се покрене економски развој на читавом континенту.
Препреке таквој сарадњи увек су биле огромне, свесно планиране и увек су долазиле од земаља преко Ламанша. Из англосаксонског света.”
“Како се избори за Европски парламент могу одразити на односе европских земаља и званичне ЕУ према Србији, на процес придруживања Србије ЕУ, а посебно према напорима наше земље да сачува Косово и Метохију? Какав је Ваш став и, коначно, став странке којој припадате – Српске народне партије, на чијем челу је господин Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Републике Србије?”
“Ови избори су покренули једно питање које би морало да заинтересује све доносиоце одлука у Србији, посебно у светлу процеса европских интеграција, коју је држава прихватила. Ради се о различитим визијама Европе, о потпуно другачијим концептима како треба приступити ЕУ. Самим тим, ради се и о различитим начинима ко све треба да буде члан те организације и на који начин би јој приступио. Чак и ако се сви после ових избора уједине против суверенистичких и идентитетских странака, како би спречили њихов улазак у Европску комисију, притисак за промене ће бити толико јак да ће сасвим сигурно на следећим европским изборима 2024. године то бити коначан крај старих европских елита и старих, сада већ потпуно превазиђених, политика и концепата Европске уније.
То би, најједноставније значило да ми у оваквом стању превирања у ЕУ заправо не знамо у какву то организацију желимо да уђемо, и како ће та Европа уопште изгледати. Па и у самом „старом“ блоку, који данас оличавају Емануел Макрон и Ангела Меркел, без обзира на њихов споразум о тесној сарадњи из јануара 2019. године, разлике су више него очите.
У том светлу треба тражити и одговор када је у питању наша борба да сачувамо Косово, а које су старе европске елите, као класичну уцену, повезале са нашим приступом ЕУ.
Мислим да сада треба бити мудар и стрпљив, нигде не журити, јер никоме у Европи није стало до тога да у неко догледно време прима нове чланице, док се односи у сопственој кући не рашчисте. Позиција партије којој припадам је управо у томе да се сада брани оно што имамо, Устав и Резолуција 1244 СБ УН, уз чврст став да нема преговора око дела територије Србије и да се мора бранити сваки њен метар, који је дефинисан Уставом, и као такав међународно признат у УН.
Разлика у приступу суверенистичких странака према Србији у односу на ово што заговара и намеће нам стара европска елита јесте у томе што они ничим не уцењују Србију, и подржавају је око борбе за Косово. Они Косово виде као део Србије, без обзира на то шта су раније владе њихових земаља по том питању одлучивале.
Све ово је сасвим довољно да за њих навијамо на овим изборима за Европски парламент, и надамо се да ће кроз њихово деловање и борбу победити идеја Европе нација, којој Србија сасвим сигурно припада.”
Ко је хтео да убије Милошевића, сазнајте ОВДЕ.
Опасни планови Вашингтонске адмнистрације, више прочитајте о томе ОВДЕ.
Извор: Геополитика
