Пише: Патрик Бјукенен
Очекује се да ће националисти и популисти наступити у свом најјачем издању још од када је ЕУ основана, а њихова парламентарна група – Европа нација и слобода – могла би заузети четвртину места у Стразбуру. Предвиђа се да ће нова странка Брегзит Најџела Фаража бити прва на британским изборима и да ће освојити два до три пута више гласова од владајуће Конзервативне странке премијерке Терезе Меј.
Салвинијев јуриш
У Француској, Национално окупљање Марин ле Пен је изједначена са странком председника Емануела Макрона, који се залаже за „више Европе“. Матео Салвини, министар унутрашњих послова и лидер Лиге, предвиђа да ће његова странка освојити највише гласова у Италији, али и у Европи.
На Салвинијев позив, десетак националистичких странака се окупило у Милану овог викенда. За недељу дана то би могао бити трећи највећи блок у Европском парламенту. Ако буде тако, они ће профитирати науштрб странака левог и десног центра које су доминирале европском политиком још од Другог светског рата.
Говорећи пред десетинама хиљада људи испред катедрале Дуомо у Милану, Салвини је одбрусио у лице својим противницима који су се подругивали да су ове нове странке укорењене у старој, ружној политици 30-их година 20. века. „На овом тргу нема екстремиста. Нема расиста. Нема фашиста. …У Италији и у Европи постоји разлика између оних… који говоре о будућности, уместо да осуђују прошлост“. Сутра против јуче, истиче Салвини.
Док европски естаблишмент повлачи паралеле између популистичких странака садашњости и онога што се десило током тридесетих година, он не успева да препозна своју неизоставну улогу у генерисању масовног бирачког одлива ка странкама популистичке деснице које сада угрожавају његову политичку хегемонију.
Популистичко-националистичке странке су оснажене и уједињене и оним што презиру, и оним што је ЕУ произвела. А шта је то?
Шта тишти десницу?
Они су огорчени због неједнакости нове економије, у којој плате радничке и средње класе, језгра нације, далеко заостају за платама менаџерске класе и корпоративне и финансијке елите. Људи који раде својим рукама, са алатима и машинама, видели су да им је плата одузета, а радна места нестала, док су плате порасле онима који седе за рачунарима и управљају бројевима.
Диспаритети су постали превелики, као и удаљеност између државних престоница и унутрашњости. А ту је и имиграција. Рођени Европљани не желе да приме нове етничке групе које су у великом броју дошле непозване протеклих деценија, које нису успеле да се асимилују и које су створиле енклаве пресликане из оних места Трећег света из којих су дошли.
Ако би се могао одредити један заједнички крик свих популиста, онда би то био поклич: „Желимо нашу земљу назад!“ Шта год ко рекао о популистима и националистима, они су срчани људи. Они воле своје земље. Они негују културе у којима су одрасли. Они желе да задрже свој јединствени национални идентитет. Шта није у реду са тиме?
Патриотизам је за националистичке и популистичке покрете централна тема. Глобализам им је стран. Они верују у Де Голову Европу нација „од Атлантика до Урала“, а не у апстрактну Европу Жана Монеа, и свакако не у данашњу бриселску бирократију. Нација и отаџбина су највеће целине којима они могу исказати лојалност и љубав. Ко би марширао у бој за ничију земљу у име ЕУ?
Али нису сви европски националисти исти. Владајућа пољска Странка права и правде не слаже се са Орбановим Фидесом из Мађарске око улоге Путинове Русије.
Иако Европски парламент не поседује велику моћ, ови избори имају велики значај. Размислите о Фаражу. Ако његова странка Брегзит буде прва у Британији, како торијевци могу да не наставе са повлачењем из ЕУ на основу гласања из 2016. године а да не издају своје најверније бираче на најважнијем питању?
Национализам у Европи се шири, и чак продубљује раскол међу главним силама у НАТО савезу. Немачка неће достићи обећаних два одсто издвајања БДП-а за одбрану као што је захтевао председник Доналд Трамп. Притом Берлин наставља да гради други гасовод који испод Балтичког мора повезује Русију и Немачку, Северни ток 2.
Турска овог лета преузима руски противавионски систем С-400, упркос америчким упозорењима да ће испорука наших 100 борбених авиона Ф-35 бити обустављена ако Турци наставе са куповином руског система.
Да ли су националисти у Европи ухватили талас будућности? Или будућност носи оживљавање идеје Једне Европе, као политичке и економске уније која је у прохујалим деценијама инспирисала европске сањаре?
Утисак је да будућност припада Матеу, а не Макрону.
Од Турске затражено да се у року од две недеље одрекне С-400. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Buchanan.org/ Нови Стандард
