Нацистичка Немачка је 22 јуна 1941.године напала на СССР. Прва тенковска група Вермахта (1.оклопна армија), је у три нападне колоне грабила ка Кијеву. Међутим, управо на овом правцу се у одбрамбеном ешелону налазила највећа концентрација оклопних јединица Црвене армије, образована од тенковских и моторизованих јединица.
Немачким јединицама се супротставила групација Црвене армије која је бројала шест механизованих корпуса. По укупној бројности, ове јединице су значајно превазилазиле снаге нападача. Црвена армија је Немцима супротоставила 3,298 тенкова , док су са друге снаге оклопне јединице Вермахта могле да рачунају на 808 тенкова.
Совјетске снаге су се углавном располагале лаким тенковима БТ и Т-26 које су чинили практично 80% оклопа. Теже тенковске јединице су на располагању имале 534 тенка Т-34 и КВ-1
Оба ова последња модела су у то време правазилазили борбене способности немачких тенкова. Немци су били напросто запрепашћени, како њихови извиђачки и обавештајни елементи нису успели да примете ове тенкове, који не само да су били оперативни, него су и активно суделовали у борби са немачким „панцерима“.
Тежак задатак за преоптерећену армију
У принципу, совјетски противудар је имао своју шансу. Уместо да се напад фокусирао на једну или највише две тачке непријатељског распореда, он је био усмерен на сва три правца немачког наступања, чиме се „разводњила“ његова снага. Немачке јединице нису могле тако брзо да пребацују своје оклопне групе ван уређених путева, и да остварују бројчану доминацију на главним тачкама удара. Иако је рат тек почео, чини се да су совјетске снаге морале да извуку одређене поуке из маневарског рата. Обухватним нападом на истурене немачке групе и пресецањем логистичких линија иза њихових леђа, довело би до неминовног успоравања, па и обуставе немачке офанзиве. Команда Црвене армије је то вероватно знала, али се таква идеја није могла реализовати у пракси.
Наиме, ангажоване јединице нису биле обучене за овакав тип рата. Недостајало је горива, а осећао се и хроничан недостатак противтенковских граната. Ово је проузроковало бројне ситуације, у којима су совјетски тенкови у очају покушавали да директним сударом онеспособе немачке тенкове. Технички проблеми, слаба обученост посада и хронични недостатак механичара и транспортних средстава узроковали су да 50% оперативних тенкова уопште не стигне на поље боја. Гледајући свеукупно, 10.тенковска дивизија је изгубила 307 тенкова. Од тог броја 153 тенка су била онеспособљена у борби, док су остали изгубљени услед бројних околности „неборбеног“ типа.
Само локални успеси
Црвена армије се суочила са немачким нападом у врло неповољно време. Она је у том периоду пролазила кроз стратешку фазу преустроја формацијских јединица, јер се немачки напад на СССР очекивао тек 1942.године. Услед недостака радио-уређаја у тенковима, приликом напада совјетских јединица је изостајала централна координација. После чистки које је предузео Ј.В.Стаљин, у јединице Црвене армије се увукао и страх, посебно када су у питању трупни официри. Наиме, многи командири јединица су одбијали да делују по сопственој иницијативи, упорно чекајући наређења од више команде.
Битка је трајала од 23.јуна до 2.јула.1941.године. Она се претворила у потпуно неорганизовани, на моменте и хаотични ланац изненадних судара и бојева. Црвена армија је имала неколико појединачних успеха, који се међутим нису могли материјализовати на терену, што би у најмању руку продужило битку. 9.механизовани корпус под командом генерала Константина Рокосовског је напао на немачку 13.тенковску дивизију из заседе, коју је он образовао, одбивши да поступи по наређењу претпостављене команде. У каснијим мемоарима који су везани за ову битку, славни маршал Совјетско Савеза је написао: „Ми смо поново добили наређење да извршимо противудар. Међутим , непријатељ нас је значајно надјачао када је у питању бројност, тако да сам ја на личну иницијативу одлучио да не поступим по овом наређењу. Наредио сам својим снагама да непријатеља стрпљиво дочекамо на својим одбрамбеним позицијама“.
Немачке снаге је ограничавао велики простор који је махом био лишен путне комуникације. Велики предели обрасли шумом и мочварни терен су били шанса за јединице Црвене армије.
„Артиљеријски пук 20.тенковске дивизије је по малобројним путним комуникацијама дејствовао најновијим противтенковским топовима у кал.85мм, значајно успоравајући немачко напредовање“.
Десило се читава серија групних и појединачних судара у којима са немачке стране уопште нису учествовали тенкови, напомиње војни исторчар Роман Тепер. Против совјетских тенкова Немци су употребили различита артиљеријска оруђа, а посебно ПА топове. У овој бици је примењен и чувени немачки ПА топ у кал.88мм (8,8цм-FlaK) који се веома успешно употребљавао против тенкова и осталих оклопних возила. Услед својих габарита овај топ није био оптималан за класична противтенковска дејства, али је заиста био неприкосновен за то време захваљујући снажној гранати. Његова граната калибра 88мм је могла без икаквих проблема да пробије тенковски оклоп совјетских тенкова Т-34 и КВ-1 са даљине веће од 2000 метара.
Тежак пораз са важним поукама
Без обзира на ангажовање крупних оклопних јединица, битка се окончала тешким поразом совјетске армије.Упркос ванредном напору и катастрофалним губицима, Совјети никако нису могли да зауставе даљи немачки продор у правцу Кијева. Како наводи Роман Тепер, совјетска војска је изгубила преко 2,000 тенкова, док су немачки губици износили свега 85 тенкова и 5-10 командих возила.
Међутим, Битка за Дубно је Совјетима доста помогла у наставку рата. Активна одбрана тенковске групације Црвене армије је омогућила организовано извлачење осталих снага испод немачког удара, којима је претило окружње услед брзог продора немачких оклопних делова кроз велики простор непоседнуте одбране. После ове битке Немци су све своје снаге морали поново да прегрупишу, и оријентишу у праву Москве. Ово је довело до тога да је главна офанзива закаснила, чиме су се значајно умањиле шансе да се заузме главни град СССР-а.
Источни фронт је обезвредио концепцију „муњевитог рата“
Већ у првим данима рата команда немачке Група армија „Југ“ је схватила, да концепција блицкрига не утиче на сламање борбеног духа совјетског војника. У једном војном дневнику је написано:“Непријатељ је по бројности, а такође и по свом борбеном духу, решености и унутрашњој дисциплини, веома озбиљан противник. Надвладавање непријатеља са оваквим карактеристикама се неће моћи постићи маневарским ратом као што је то био случај са Пољском и на Западу, него упорном борбом за сваки педаљ земље“.
Драма на Косову, Вучић подигао војску, спрема се хаос! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: bog-rata.com
