Избори за европски парламент, који су одржани у 28 земаља од четвртка до синоћ, завршени су и аналитичари полако своде резултате. С обзиром на диверзитет европских политика и турбулентан период који је Европска унија проживела од претходних избора 2014. до 2019. године, није лако доћи до недвосмислених закључака о смеру у коме се креће Европа и њен гломазан политичко-бирократски механизам. Ипак, могуће је уочити одређене тенденције у кључним земљама ЕУ, који ће се у наредном периоду рефлектовати и на односе снага међу земљама-чланицама.
Овогодишњи европски парламентарни избори имали су изузетно велику излазност у поређењу са претходним - чак 50.5% "Ради се о скоку од осам одсто у односу на излазност из 2014. године. У питању је излазност која је највећа у последњих 20 година и представља први значајни скок у излазности од првих европских избора одржаних 1979. године”, изјавио је портпарол Европског парламета Жауме Дук.
Традиционалне политичке партије оствариле су слабије резултате него раније, али ће и даље имати убедљиву већину и моћи ће да креирају званичну европску политику. Према прелиминарним резултатима, проевропске партије ће имати 493 од 751 мандата у ЕП. Мандати које су традиционалне странке изгубиле припашће Зеленима и крајње десним и популистичким странкама.
Очи читаве Европе биле су упрте у Велику Британију, која је већ месецима оптерећена неуспешним покушајима премијерке Терезе Меј да издејствује домаћу подршку за "меки Брегзит". У таквим околностима, велики тријумф Најџела Фаража није био претерано изненађење од укупно 64 посланичка места, његова партија освојила је 28, Либералне демократе 15, Лабуристичка странка 10, Зелени седам места, Торијевци три и Партија Велса једно место. У својим првим изјавама, Фараж је управо инсистирао на његовој већој улози у преговорима око Брегзита и унутрашњој политичкој користи од ове победе, коју би материјализовао "тврдим изласком" из ЕУ до краја октобра.
Странка Лига Матеа Салвинија у Италији добила је 33% гласова, што је драстичан скок у односу на 6% са избора 2014. године, те уз добар резултат Покрета 5 звездица (17 посто) показује тенденцију учвршћивања деснице у овој земљи. У француској је, сада већ очекивано, странка Национално окупљање Марин Ле Пен поразила странку Емануела Макрона. Међутим, његов пораз није и катастрофа, по оцени Фајненшел Тајмса, који наводи да политички аналитичари указују да је разлика измедју Националног савеза и Макронове Републике у покрету мала и да је заправо странка Ле Пен добила нешто мање гласова него на претходним европским изборима 2014. За Национално окупљање Марин ле Пен гласало је 5.3 милона Француза, а за Макронову партију 5.1 милион.
Матео Салвини (Фото: јутјуб)
Коначно, десничарска сцена Европске уније је последњих година незамислива без Виктора Орбана и његове странке Фидес. Ова партија је претходних година стекла значајну популарност отпору политици Ангеле Меркел по питању имиграната, те захваљући чињеници да је управо на њеним границама спроведена рестриктивна имиграциона политика, коју подржавају десничари широм Европе. Фидес је освојио 13 од укупно 21 мађарског места у парламенту ЕУ, учврстио своју позицију у земљи и наставио снажну реторику против имиграција, но у наредном периоду ће бити кључно њихово чланство у ширим европским савезима. Досадашње чланство Орбанове странке у групацији конзервативних партија многи доводе у питање и повезују га са могућим прикључивањем групацији странака крајње деснице, од чега ће зависити евентуална прерасподела снага у ЕУ парламенту.
Виктор Орбан (Фото: јутјуб)
Свекупно су десничарске партије на европском нивоу успеле да остваре напредак, али још увек недовољно велики да би могле да диктирају формирање владајућих коалиција и промену досадашњег политичког дискурса.
Већ дуги низ година традиционалне и конзервативне европске партије губе на рејтингу, на рачун крајње левичарских (Сириза, Подемос), или крајње десничарских партија. Последњих година су и чести случајеви победа несистемских покрета и појединаца, који негирају комплетно традиционално политичко уређење, попут најсвежијег тријумфа комичара Володмира Зеленског на председничким изборима у Украјини. Еколошке партије јесу део традиционалног политичког система, али су на таласу гласачке револтираности успеле да се издигну изнад маргине до врло значајних резултата управо на овим европским изборима.
Томе су најзначајније допринели "Зелени" у Немачкој, где су друга партија по снази са читавих 20% и где су прескочили Социјалдемократску партију (СДП). Аналитичари истичу и солидне резултате еколошких странака у другим европским земљама те наглашавају како ови гласови углавном долазе од младих бирача забринутих за глобално загревање, чиме ова тема долази у озбиљан политички фокус.
Премијер Алексис Ципрас је први пут од 2014. године поражен на изборима, док је примат преузела Нова Демократија са предношћу од око 8% у односу на Сиризу. Занимљиво је да је његова странка остварила чак и незнатан раст у односу на европске парламентарне изборе 2014. године, али да то ипак није било довољно за победу над противницима у Грчкој. Упркос привидној стабилности рејтинга, до поларизације је дошло у остатку домаћег бирачког тела, где су се у тврдој борби за треће место нашли социјалистички КИНАЛ (Покрет промене) и десничарска Златна зора (обе са око 7% гласова). Очекују се последице на локалу: Ципрас, чији мандат истиче у октобру, рекао је да ће се састати са председником Грчке како би размотрили расписивање ванредних избора одмах након што буду окончани локални избори планирани за следећу недељу.
Мук и разочарање у редовима ХДЗ-а, који је велики губитник ових избора. Према већини прелиминарних истраживања, требало је да им припадне око 27% посто гласова, а задржали су се на "тек" 22%, што је прокоментарисано као "дебакл изборних анкета". У Европском парламенту Хрватску ће представљати по четири заступника из ХДЗ-а и СДП-а те по један заступник Хрватских суверениста, Независне листе Мислава Колакушића, Живог зида и Амстердамске коалиције.
Нема драматичних, судбинских епилога овогодишњих избора. Штавише, као доминантан утисак могло би се истаћи својеврсно "уједначавање" политичке сцене, у којој су традиционалне снаге доживеле благи пад, и где су десничари остварили умерен, али (за њихове амбиције) недовољно велики помак. Успон Зелених је такође допринео равномерној расподели политичке моћи, где сада већ имамо неколико различитих струја - од традиционалних до екстремно десних партија, од Зелених до антисистемских покрета. С обзиром на чињеницу да ЕУ чини 28 земаља, које се у последњих пет година суочавају са бројним изазовима, од имигрантске кризе и незапослености до непредвидиве ситуације са Бреxитом, (још увек) није реално очекивати да било која политичка опција однесе потпуну превагу.
Премда су грађани ЕУ показали изузетну заинтересованост за овогодишње изборе, то не значи да ће њихови резултати имати пресудан утицај на ширу европску политику. Већ у првим реакцијама на изборе, нарочито десно оријентисани политичари су покушали да капитализују своје резултате притиском на унутрашњој политичкој сцени. Франс прес оцењује да би Салвини могао да искористи тренутак да покушава да организује превремене парламентарне изборе, Фараж врши притисак ка "тврдом Брегзиту", док аналитичари спекулишу о утицају резултата Зелених у Немачкој на власт Ангеле Меркел. Портпаролка француске владе Сибе Ндијај се већ огласила речима да Емануел Макрон неће распустити доњи дом француске скупштине, након победе десничарске странке Национално окупљање на изборима за Европски парламент у тој земљи.
Такође, могло би се поентирати и утиском да ни десница ни левица више не полажу неприкосновено право на "политику анти-естаблишмента" у Европи, те да на том спектру има места за све - од еколошки освешћених партија до комичара или НВО левичарских активиста. Оваква политичка таласања - или њихово одсуство - можда нису претерано узбудљива како се чинило у предизборним нагађањима, но помирљиво ћемо закључити да је "досадна политика" у већем интересу обичног становника Европе од оне која је карактерисала нека историјски турбулентнија времена.
Како ће се ово одразити на Србију? Тешко је предвидети у овом тренутку, јер су неки српски пријатељи тријумфовали (Орбан и Салвини, који је чак дао изјаву о српским шансама да се нађе у ЕУ), неки су доживели потпуни крах (Макрон), неки ће и даље бити у власти, али с мање утицаја (Ангела Меркел).
Утисак је да ће и Европа и даље бити забављена собом, упркос привременом заустављању успона есктремне деснице, а да судбина Србије зависи пре свега од косовског чвора. Онако како се он отпетља биће јасније каква је наша судбина у Европској унији.
Нови напад Шиптара на Србе, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Еспресо
