Један београдски психијатар који није желео да се рекламира на овај начин, објаснио је неке ствари. Одмах на почетку разговара оградио се реченицом да би пре постављања било које дијагнозе, морао да поприча са пацијентом, али гледајући Миљанино понашање годинама уназад он верује да је у питању специфично неуролошко стање.
У питању је Аспергеров синдом и реч је о развојном поремећају:
- Много је теже дијагнозу поставити код одрасле особе, јер су стандардни дијагностички критеријуми дизајнирани за дечије доба и због тога што се начин испољавања Аспергеровог синдрома мења са годинама. Важно је да се поремећај при дијагностиковању не помеша са опсесивно – компулсивним поремећајем, депресијом, поремећајем невербалног учења, Туретовим синдромом, шизофренијом или маничном депресијом.
- Реч је о неуролошком стању које карактерише мањи или већи степен проблема са говором и комуникационим вештинама, понављани обрасци у понашању, придржавање строге рутине, сиромашан репертоар понашања - рекао је, али и детаљније објаснио о чему се тачно ради:
- Начин на који такви људи воде разговор је једностран. Слабо слушају свог саговорника, нарочито када покуша да промени тему. У стању су да сатима разговарају и запиткују, примера ради, о начину функционисања рачунара или телевизора или као у Миљанином случају да запиткује да ли је лепа, ко је лепши од ње и слично. У свој речник често убацују поједине речи које само за њих имају значење, смишљају бизарне кованице и радо их и често користе. Понекад им се толико допадне нешто што чују од других, па га усвоје као поштапалицу коју ће надаље истрајно користити кад год је могуће - рекао је психијатар.
Помало су нетактични и неспретни у односу с људима, превише наивни и директни, без цензуре. Њихову мимику лица други људи често погрешно тумаче (исто као и они њихову). Мотиви за одређене поступке често остају нејасни просечној популацији.
Имају понекад и проблема са поштовањем ауторитета и то нарочито уме да изазове проблеме током школовања и на послу. Тешко успевају да прате конверзацију више људи и због тога слабо комуницирају у групи. Отежано памте ствари које их не занимају.
На питање да ли Миљана баш због тих ствари вређа људе и прави се луда, дао је одговор који је појаснио њено стање:
- Језик гестова, знакова, мимика за њих су попут страног језика. Јако тешко их тумаче и отуда главни проблеми у комуникацији са вршњацина и породицом. Најчешће нису у стању да растумаче емоционално стање саговорника, да доживе и да се уживе у његове емоције (да емпатишу). Тако се дешава да „бубну” нешто чему никако није ни време ни место. Друштвено и емоционално понашање је неприкладно и као да је социјално функционисање права ноћна мора за њих. Покрети тела су слабо координисани и изгледају врло трапаво. Ход им је врло трапав, некад спор, некад скакутав.
Миљана је као што је њена мајка говорила имала проблема са вршњацима у школи и често су мењали школе што указује на још један симптом:
Мали Аспергеровци полако бивају изоловани због отежане комуникације са вршњацима, недостатка вештина у опхођењу и због ускости својих интересовања.
Често су особе са Аспергеровим синдромом претерано осетљиве на јаке звуке, укусе, мирисе и призоре. Честе су и омашке у одевању, преференције ка тачно одређеној врсти хране и перцепције звукова или светлосних ефеката које други не опажају, а које изазивају узнемирење код ових особа. Важно је упамтити да они свет опажају доста другачије. Стога, многа понашања која изгледају чудновато, неуобичајено или се често бркају са непристојношћу, рђавим понашањем или неваспитањем су у основи последица неуролошких разлика.
- По дефиницији, они који имају Аспергеров синдром поседују нормалан коефицијент интелигенције и велики број њих (не сви) има и неке врло специфичне или изузетне способности. Због свог високог нивоа функционалности, али и уочљиве наивности често постају жртве задиркивања или насиља, јер су са стране посматрани као ексцентрици или чудаци. И док језички развој споља делује нормално, овакве особе имају често дефицит у прагматичности говора или прозодији (интонацији и нагласку).
Доктор је објаснио, да уколико је заиста реч о овом синдрому постоји велика могућност да је Миљана наследила овај фактор као и да постоји велика могућност да и њен син Жељко има овако нешто:
- Откривено је да постоје породичне лозе у којима се ово обољење чешће јавља него код других и да у породицама оболелих има доста оних са сличним симптомима израженим у нешто слабијој форми – мањи проблеми у интерперсоналним односима или у развоју говора и моторике. Сматра се да Аспергеров синдром има снажнију генетску основу од аутизма.
За крај је закључак да постоје разне терапије које се воде разговорима и да може да се живи нормалним и здравим животом:
- Ове особе могу сасвим успешно да воде независтан живот, да напредују на пословном и емотивном плану, али је врло вероватно да ће им често у животу бити потребна посебна доза моралне и сваке друге подршке породице. Важно је упамтити и објаснити детету или одраслој оболелој особи да неко ко пати од Аспергеровог синдрома није „луд”, већ се само мало разликује од других. У неким стварима је ускраћен, а у неким стварима и много бољи од других.
Невиђену тучу у вили “Парова” погледајте ОВДЕ.
Извор: Еспресо
