Вукадиновић је даље истакао:
„Међутим, нити је споразум Стефановић-Тахири међународни споразум, нити је без „техничког протокола о примени“ који је почетком децембра 2012. склопила њихова, СНС-СПС влада, тај споразум могао бити примењен.
Уосталом, Бриселски споразум је много значајнији акт, па Приштина опет није применила ниједну његову тачку која се односи на стварање стварање „Заједнице српских општина“.
Да не говоримо о „ситници“ да је наш Уставни суд проглашио неуставним највећи број одредби тог споразума. Дакле, не. Нису га морали применити.
Практично, све што ми је на седници од стране Александра Вучића пребачено и изречено била је полуистина или лаж. Али још важније од тих неистина које је изрекао јесу питања на која уопште није одговорио.
О чему се заправо у скупштини гласало? О Ђурићевом извештају, или о бланко подршци преговорима које Вучић води, ко зна с ким – и ко зна о чему?
Упркос тој дугој седници и тим дугим репликама (на које нисам имао право да одговорим), од стране господина Вучића ни у једном тренутку нисам добио одговор на кључно питање – за шта смо ми заправо јуче гласали? О чему смо се изјашњавали? Да ли о извештају Канцеларије за Косово и Метохију и Марка Ђурића? Тај папир можда може да буде добар радни материјал, али тешко да може да буде извештај, званични извештај у смислу документа о којем се скупштина изјашњава. Можда, евентуално, за неки Одбор за Косово и Метохију, па се каже – „ево, примили смо извештај Канцеларије за Косово“.
Дакле, да ли смо се изјашњавали о овом папиру, у којем има гомила техничких детаља, углавном небитних? Или смо се изјашњавали о усменом излагању Александра Вучића? Значи без документа, без папира. Излагању у којем је било речи о свему и свачему, али не и о конкретним питањима и плановима.
Да ли смо ми тим гласањем, то јест они који су гласали (наравно, ја сам гласао против), заправо тиме ретроактивно дали сагласност и на неки начин какво-такво правно покриће за преговоре које већ месецима, или неколико година, Александар Вучић води широм Европе и света, а да не знамо са чијим овлашћењем и са којом платформом? Или се тим извештајем хтело добити бланко одобрење за његове будуће потезе, будуће преговоре, разговоре и споразуме који ће бити склопљени?
Дакле, шта је била тема јучерашњег гласања? Да ли извештај Марка Ђурића? Да ли усмено излагање Александра Вучића? Да ли неко правно покриће за оно што је он до сада преговарао – а не знамо ни у име кога и о чему? Или за оно што ће убудуће преговарати, а такође не знамо са ким. или о чему?
Упркос више пута поновљеном питању, и упркос много минута и сати прилике да на то одговори, господин Вучић се није експлицитно изјаснио о томе да ли и даље скупштинска резолуција из јануара 2013. године остаје на снази? Да ли и даље стоји оно што пише у тој скупштинској резолуцији „Устав Србије и Резолуција 1244 обавезни су оквир, у којем се у свим споразумима , привременим, прелазним или коначним о статусу Косова и Метохије мора водити рачуна“?
Коначно, упркос више пута поновљеном питању, и упркос много минута и сати прилике да на то одговори, господин Вучић се није експлицитно изјаснио о томе да ли и даље скупштинска резолуција из јануара 2013. године остаје на снази? Да ли и даље стоји оно што пише у тој скупштинској резолуцији „Устав Србије и Резолуција 1244 обавезни су оквир, у којем се у свим споразумима , привременим, прелазним или коначним о статусу Косова и Метохије мора водити рачуна“? Дакле, Резолуција 1244 и Устав Републике Србије – то је оно што је уставни, правни и скупштински оквир, лимит и граница која је важила до јуче. Моје питање јесте: Да ли то још увек важи и данас?
Или можда неко мисли да је тим јучерашњим гласањем и нејасним и изјашњавањем о не знамо тачно чему, фактички дерогиран овај став из скупштинске резолуције о Косову и Метохији из јануара 2013. године.
Чињеница је да господин Вучић у свом дугом излагању о томе није заузео став и није експлицитно рекао: „Да, Резолуција 1244 и Устав Србије јесу наша платформа“. А то је оно чему је та јучерашња седница скупштине могла послужити. Па онда је то полазиште, јер Приштина има своју платформу. И он се више пута жалио како „Приштина тако радикално и ултимативно поставља своје услове све и свашта тражећи“, а он је каже „молио своје пријатеље из света да се то не усваја у Приштини“, али су они ипак усвојили.
Шта је био проблем да и ми изађемо са својом платформом? Никакви фантастични захтеви, већ само елементарне ствари које, на крају крајева, већ стоје у скупштинској резолуцији из 2013. да буду само поновљене и оснажене. Мислим да би то био подстрек и на неки начин би помогло Вучићу и ојачало позицију Србије у будућим преговорима – осим уколико смисао тих разговора које он води и које ће водити није, заправо, само да нађе начин да прихвати дерогирање тога што стоји и у Уставу и у скупштинској резолуцији. Односно, да прихвати независност Косова и Метохије и столицу у Уједињеним нацијама.
У том смислу и у том светлу, ако је то заиста тако, онда је јасно зашто је Александар Вучић тако нервозно, нетолерантно и, рекао бих, институцији и теми апсолутно непримерено реаговао на моја пристојна питања. И онда је јасно зашто је утисак са читаве те седнице у ова два дана као да јој је, у суштини, циљ био да се јавно мњење Србије на неки начин још додатно припреми не на „болне компомисе“, већ, заправо, на болну капитулацију! И завршетак онога што је, наглашавам, ова власт, ова гарнитура што је сада на власти, отпочела што Кумановским, што Бриселским споразумом. И сада на то просто треба ставити и формалну тачку – тражи се, а и вероватно је обећано – и утолико би се онда, донекле, могло разумети његова нервоза и његово понашање. И онда би, такође, могле бити јасније јучерашње насловне странице режимских медија које су све биле у том истом духу.
Александар Вучић воли да шаље различите поруке. Он често наступа ратоборно, борбено „патриотски“, гласно, често и неумесно и претећи, са једне стране. А са друге стране, одмах после и одмах након тих порука, заправо, чини ствари које су овом не само директно супротне, него су, заправо, директно капитулантске, неуставне, незаконите и морам да кажем – велеиздајничке!
Мислим да је било добро што сам ипак присуствовао овој седници, иако сама та седница није оправдала очекивања и није била на нивоу нити значаја теме, нити угледа овог дома.
У том светлу, мислим да је било добро што сам ипак присуствовао овој седници, иако сама та седница није оправдала очекивања и није била на нивоу нити значаја теме, нити угледа овог дома. Ја уважавам разлоге и оних колега из опозиције који нису присуствовали. Али мислим да је била добра прилика да се сви заједно, или барем неколицина нас појави (а овог пута било је пословничког простора – наравно уз лимите који се, нажалост, подразумевају када је реч о овој власти). Пропуштена је прилика да се још са неколико страна Александру Вучићу поставе ова и нека слична, можда још оштрија и боља, или мање добра питања. Дакле, упркос свему, упркос разочарењу како је све то изгледало, и нарочито упркос непримереном држању господина Вучића – не сматрам да сам погрешио што сам седници присуствовао. Добили смо неке одговоре, а највише смо добили одговора преко тога што на кључна питања – одговора није било!
И ћутање, и прећуткивање одговора на јасно постављена питања о Уставу, о Резолуцији 1244, и о столици у Уједињеним нацијама, и та неспремност да одговара на кључна питања, а спремност да девастира и клевеће опозицију, и ону присутну и неприсутну – све то јасно говори о неозбиљности владајуће политике и онога ко данас ту политику представља и води – завршио је своје обраћање новинарима на конференцији за медије Ђорђе Вукадиновић.
Службеник УН једва преживео тортуру РОСУ, шутирали су га ногама у главу! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: srbin.info/ НСПМ
