То је место, које је најтужније у Европи, а како би га угледни професор и експерт за Холокауст Гидеон Грајф с правом назвао Аушвицом Балкана. Професор Грајф ове године био је један од говорника на церемонији у Доњој Градини и тамо јавно изрекао једну ствар, која би за многе била довољна:
- Јасеновац је по својој величини, бруталношћу убијања био већи и од Аушвица - рекао је Грајф усред Доње Градине и изазвао мук и највећу тишину код свих људи који су се окупили на овом мучилишту да одају почаст људима који су ту зверски убијену. Да одају почаст Јасеновачким мученицима како их назва патријарх српски Иринеј.
Да је Јасеновац био у време великога Дантеа, сигурно би имао пример за свој "Пакао", а Јасеновац би се тако звао.
Логор Доња Градина који је познат и као Логор VIII јасеновачког система усташких концентрационих логора за масовно истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ од стране усташких власти под командом Анте Павелића. Логор Доња Градина није био логор у правом смилу, већ главни стратиште у ком су убијани заточеници из логора III Циглана.
Оформљен је 1942. године, а био је активан све до завршетка Другог светског рата 1945. и слома НДХ. У јануару 1942. усташе су потпуно овладали простором Градине. Како се Градина налази окружена коритом реке Саве, приступ јој је био доступан само са једне стране.
У близини није било села, а од њива је била одвојена шумом. Због тога је изабрана за ликвидацију заточеника из логора III Циглана који су скелом превожени на десну обалу Саве. Градина није била само стратише, већ је била и важна за одбрану логора Циглана од козарачких партизана. Због тога је она утврђена бункерима и рововима. Та шума је и данас ту, високо дрвеће је сведок свих зверстава које су чиниле усташе убијајући српску нејач, а према званичним подацима само у Градини је око 20.000 деце брутално убијено. Пред својим бегом, 1945. године, да сакрију траг својим злоделима, усташе су палили мртва тела и пепео бацали у Саву. Око 2 вагона пепела до данас је остало на обали Саве. Још увек су се налазиле и несагореле лобање и пршљенови. Велики гроб деце, које су усташе побиле на „Лиману“, омладина је, нашавши им кости на обали, покопала у заједнички гроб.“
Логор се налази на обали реке Саве у Доњој Градини, Република Српска, прекопута логора Јасеновца, близу ушћа реке Уне у Саву. Када се пређе из Јасеновца у Славонији преко моста на Сави и Уни у Републику Српску, одмах лево на југоисток започиње атар Босанске Градине, који захвата око 125 хектара површине, тј. цео простор велике окуке Саве (наспрам села Кошутарице, испод Јасеновца). О стравичним начинима убијања овде сведоче и казани у којима су се правили сапуни од тела убијених логораша, деца, бебе су везивана у џакове и бацана у Саву. Такође усташе су нејач бацали у вис и дочекивали на бајонете, а звук ударца маљем о главу дечију и даље, чини се одзвања овим местом.
Услед великог броја стално пристижућих колона људи, усташе су их одмах усмеравали на погубљење и закопавали их у Градину. У Градину су довођени најпре ухапшеници из насеља преко Саве, а затим су довођени Срби Републике Српске из Поткозарја и Босанске Крајине, где су од усташког терора опустела читава села и српски крајеви. Само у лето 1942. године испражњено је и опустошено око 140 српских поткозарских села, а народ је довођен у концентрациони логор Јасеновац и друге логоре (Церовљане код Босанске Дубице, Млаку и Јабланац, Стару Градишку, Новску, Приједор). Тада је утамничено у Јасеновац и друге околне логоре око 68.500 Срба Козарчана, међу којима је било 23.850 деце, узраста од колевке до 15 година.
Данас је она претворена у национални парк, обрастао шумом, са уређених четрдесет видљивих веома великих масовних гробница, мада је у ствари цело земљиште Доње Градине једна велика, можда и највећа српска масовна Гробница. Сумња се да по тим шумама још увек постоје тела која никада нису пронађена.
Др Никола Николић (у књизи Јасеновачки логор смрти) о томе говори:
- Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене врбовим шибљем и шумом, а са три стране је Градина била потпуно неприступачна: од стране Јасеновца (северно) делила је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране Кошутарице опет Сава, која ту прави нагли заокрет од севера ка југоистоку. Градина је изгледала као право полуострво. Са стране села Драксенића и Међеђе усташе су се заштитиле од партизана појасом ровова, вучјих јама, читавим низом бункера и карсула. Из логора Јасеновац могло се лако прећи у Градину скелом (преко Саве). У овој пустињи могло се несметано убијати хладним оружјем, а да нитко и не помисли шта се тамо догађа, па шта више, кад би жртва и јаукнула колико год би могла, нико не би могао ништа чути. У томе је лежала тајна те страшне Градине. Убијало се хладним оружјем да се не би чули пуцњи. Ретко би на насипу (Саве) убијали појединце из револвера.
Ходајући Градином стиже се у "Гај" где су људи возом или пешке довођени у логор, ту би сачекали скелу, а онда "Стазом смрти" како су сви звали пут од Градине до Јасеновца. Скела је била обични дрвени сплав, од око 6 метара ширине и 16 метара дужине, а био је превожен дебелим гвозденим ужетом до чврстих бетонских постамената на једној и другој обали.
Превозила је 150 до 200 људи, које би одмах на другој страни прихватале усташке патроле и водиле их „путем јаука“, у правцу између Уне и заокрета Саве, насупрот Кошутарице, код „тополе фра Сатане“. Прве су покоље вршили на том месту. Ту се још и данас налази 115 гробница. Усташе су трактором 1945. године преорале те некрополе, да би сакрили трагове тих масовних злочина. Ипак, нису успели све да преору.
Идемо даље и долазимо до места где се налазила кућа Пере Вукића у чију су кућу усташе затварали логораше, а чије је двориште са 5-6 шљива, било ограђено бодљикавом жицом и чувано од стране усташких стража. Често су логораши, а према њиховим сведочењима видели у том грозном дворишту много мале деце и жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати. Из те су сабласне куће, која је гледала према Сави, тј. према логору, у почетку одводили људе ноћу под „тополу“, усред „поља“, и ту их клали и закопавали, проширујући касније то „гробље“ све дубље и дубље у Градину.
Несретни власник ове куће био је претходно одведен, са женом и троје деце, у Земун, где су му жену и децу убили, док је он касније био довезен „возом ужаса“ у Јасеновац и превезен у Градину, управо на место одакле је био пре отеран. Заклан је у „Чалинки“ - комплекс земљишта, у правцу Кошутарице, у Градини, на десној обали Саве, који је био изабран као идеално место за „нема“ масовна убиства“. Од „Чалинке“ према истоку види црква у Кошутарици баш на том месту налази се најдубље место у Сави, звано „Лиман“. Обала Саве је ту врло стрма, обрасла дрвећем и грмљем, испреплетаним купинама и коровом. То су место усташе изабрали за бацање живих људи у реку Саву.
Већином су ту бацали комунисте, које би по десетак њих везали за шину, дугу око 5-7 метара, од железничке пруге, и гурнули их тако у дубину Саве, зато је неко данас и зове „Обала комуниста“. Они нису, наравно, никада испливали из Саве. То је био нови оригинални начин утапања живих људи. Према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 људи, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали.
Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Градине. Треба истаћи и то да је темељнија истраживања на терену Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт. Било како било и данас се у Градини, Јасеновцу, Млади и другим местима где су Срби, Јевреји и Роми зверски убијани само зато што су Срби, Јевреји и Роми чује громогласна тишина каква се нигде на свету не може чути. Само на овом месту се тако нешто може доживети, само на овом месту може се видети шта је истински Холокауст (У грубом преводу значи спалити све живо).
У готово свим општинама, градовима и жупанијама у Хрватској где су имали право да гласају за савете националних мањина, Срби ће имати своје представнике. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Еспресо
