Породица и блиски пријатељи славног атлетичара Горана Раичевића, кога су усмртили терористи ОВК 6. маја, 1999. године, окупили су се јуче на гробљу у Стројинцима код Бруса. Прошло је 20 година од како је престало да куца срца великог српског спортисте и патриоте, који је, иако ослобођен војне обавезе, обукао војну униформу и прикључио се Трећем батаљону Приштинског корпуса.
- Ко ће да брани праг моје куће, ако не ја - говорио је Горан Раичевић својим најближима пре него што се за време НАТО агресије на СРЈ 8. априла 1999. прикључио ратној јединици Приштинског корпуса.
Страдао је на Ђурђевдан од метка из снајпера у селу Качикол. Супругу Јелену, њихову децу, близанце, сина Николу и ћерку Катарину, Горан никада више није видео. У породичној кући у Стројинцима, где су га као седмомесечну бебу донели након рођена у Крушевцу, данас чувају на стотине Горанових трофеја, медаља, плакета, захвалница и диплома.
- Баш одавде смо махали тати, сестра и ја, мама нас је пробудила да се поздравимо – сведочи Горанов син, Никола.
- Сада се не види тај пут, од дрвећа и растиња. Али ми смо га тада јасно видели, као и тату. Тако га се и сећамо.
Никола, докторанд Машинског факутета у 25-ој години и попут оца, веома успешни средњепругаш и репрезентативац каже да је његова полица са трофејима скромнија у односу на татину.
- Људи који су трчали с татом кажу да личим на њега, миран и повучен ван стазе, али зато нема игре када се тренира и такмичи - прича поносно Никола.
- Недавно ме је један човек, који живи у Енглеској, видео на стази. Знао је оца одлично, али није знао ко сам ја. А онда је рекао: види овај мали, трчи исто ко Рајко. Тако су мог оца звали... Када су му рекли, па то је Рајков син, није могао да верује.
Горанова ћерка Катарина је сјајна одбојкашица, у Лондону приводи крају мастер студије економских наука.
- Видео касете са Горановим тркама и интервјуима су деца као мала толико често гледала да су кренула да коче-присећа се Јелена Раичевић, такође сјајна атлетичарка, данас тренер АК “Партизан”.
- На једној трци смо се и упознали. Био је неустрашив. На старту је умео да се помало нашали и каже другим атлетичарима, колегама: слушајте, овде неће бити тесан финиш, зна се ко ће бити први. Немој да вас видим тамо испред циља у некој групи, како вребате. И наравно, увек је испуњавао обећање.
Здрав, ведар спортски дух помогао је Раичевићима да наставе после трагедије и остваре велике каријере. Без Горана, кажу, то није било лако, али та борба и жеља да се одбрани добро име и част, осушила је сваку сузу и дала снаге, да издрже и победе.
Трофеји
Горан Раичевић (1963-1999) је све радио беспрекорно и с успехом, као ђак школе у Разбојни, бруске Гимназије и дипломац Пољопривредног факултета. Током каријере трчао је за АК “Црвена звезда” (1984-1985), АК “Партизан” (1989-1999), Брус (1995-1996), Соко (1997-1999). Од 1988. до 1999. био је стални чан Атлетске репрезентације Југославије. Задњи наступ за крос репрезентацију имао је на Балканском кросу у Аранђеловцу месец и по дана пре погибије.
Антонић: Стране службе су формирле паралелну државу у срцу Србије. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
