Пише: Зоран Буљугић
Говорећи на неким медијима више пута до сада сам имао прилике да упознам јавност да сам 7. новембра 2017. године добио отказ у Дванаестој београдској гимназији тако што сам проглашен неспособним за рад са ученицима, а на основу површно и нестручно урађене експертизе у Институту за медицину рада у Београду. Захтев да се подвргем прегледу упутила ми је бивша директорка школе Светлана Миљеновић иако сам већ имао уверење да сам способан за рад. Након што сам поднео тужбу против школе жалио сам се другостепеној комисији Института. После обављених детаљнијих прегледа нова комисија је утврдила да сам потпуно способан за рад са ученицима. Ту нову експертизу је мој адвокат поднео суду.
Подсећам да 30 година радим у просвети и да никада нисам имао сукоб са ђацима и њиховим родитељима, што је и констатовано у извештају психијатра Института. Сукобљавао сам се у школи само са директорком Светланом Миљеновић јер сам јавно указивао на њене погрешне одлуке, малтретирање запослених и незаконити рад, као и са једном малом групом завидљиваца, нерадника и незналица којима није место у образовно-васпитном систему, а који су били директоркине скутоноше. Такође сам, као дугогодишњи председник синдиката Дванаесте београдске гимназије, био на удару бивше директорке и неких њених улизица због организовања штрајкова просветних радника и због свог чврстог става да морамо издржати до краја у остваривању својих права.
И пре и после отказа сам се више пута жалио Министарству просвете с молбом да реши мој случај, па је чак и министар Шарчевић долазио у школу са захтевом да ме врате на посао до окончања радног спора али бивша директорка је то одбила, као што то исто одбија и садашња директорка Гордана Павловић.
Јасно је да министар просвете има разумевања за мене и мој случај и да је покушао да га реши. Оно што се испречило је бирократија у министарству и чињеница да се сервирају свакакве лажи о мени. Из Министарства и Школске управе Београда било ми је обећано да ћу добити посао у некој другој школи до окончања спора. Међутим, све до данас никакав посао ми није понуђен.
Управа школе се боји да ћу спор добити и опструира процес тако што га развлачи на све могуће начине и у недоглед. За то време ја сам већ више од годину дана готово без икаквих средстава за живот. Јасно је да управа Дванаесте београдске гимназије жели да ме сломи и материјално и психички али ја и даље настављам борбу. Напомињем да је главни разлог зашто сам изложен прогону у основи тај што сам непоколебљиви борац за истину и правду свуда и на сваком месту!
Зато сам одлучио да од 8. маја ове године ступим у штрајк глађу испред Дванаесте београдске гимназије у улици Војводе Степе 82 све док ми не буде испуњен захтев да будем враћен на посао наставника руског језика на одређено време до окончања радног спора, на шта иначе имам право. Обавештавам јавност да ћу, ако треба, гладовати до смрти све док ми захтев не буде испуњен.
Како је Милош Ковић жестоко прозвао Александра Вучића сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
