Ово је у јутарњем програму код Миломира Марића испричао некадашњи дипломата Небојша Вујовић.
О Дејтону
То што су тада Американци нудили у Дејтону за Косово је било доста флексибилно. Ја сам прочитао тај њихов папир. Они су нудили концепт - више од аутономије а мањ од независности. После Дејтона је последња шанса за решавање Косова била 1998. година када је усвојена резолуција СБ УН 1160 у којој се каже да је УЧК терористичка организација.
Тада су Амwериканци отоворили врата да својим учешћем елиминишу такву претњу а да своје трупе удоме у Бонстилу. Они су нам стално говорили - не можете сами то да решите. Није Милошевић имао никакав рок али постоји безброј телеграма од Американаца који су нам рекли - ви ово сами не можете да решите, треба вам помоћ гориле од 300 килограма.
То ми је исто рекао Енди Бер у зору бомбардовања. У Рамбујеу су заоштрили, ту су тражили све. Не само трупе на Косову већ да им се омогући приступ целој територији тадашње СРЈ.
О Рамбујеу
Да смо решили проблем Косова и да смо пустили Американце не би било бомбардовања. Али када кажем решили мислим на концепт - више од аутонимије, мање од независности.
Оно што нам је нуђено у Рамбујеу је била капитулација за нас, а то нико није могао да потпише. Код Американаца је све вођено интересима. Знате ако не прође шарм Холивуда онда пролази шарм Пентагона. Е ми смо добили шарм Пентагона.
Нешто се не зна... Наиме, 5. априла 1999. на 50. годишњицу НАТО, одржан је самит Алијансе у Истанбулу на нивоу шефова држава и влада. У том документу, тзв. Истанбулској декларацији НАТО, стоји један члан у коме се каже: "Ниједна држава која претендује на чланство у ЕУ не може да уђе у Европску унију док не постане чланица НАТО."
Преговори у Куманову
Ја сам био у преговорима... И нисмо преговарали у Куманову већ у француској војној бази код Табановца. На пола пута заправо од Табановаца до Куманова. Једном смо побегли на роштиљ у Куманово.
Спавали смо под шаторима на металним столицама а они нас будили и доносили нову серију папира. Марићу, ја нисам преговарао у бриселским салонима и јео колачиће већ под шаторима на зеленим столицама, дрвеним клупама и прашњавом земљаном терену и под бомбама...
Ја сам променио место одржавање преговора. Ја сам из кафане Европа 93 пребацио у Табановце. А у тој кафани нисмо ни били. Мени су убили капетана док смо долазили на преговоре. Генерал Лазаревић ми је рекао да одем и да издејствујем промену места преговора. А онда ме је позвао Милошевић.
“Вујовићу шта си то урадио?” – питао ме је Милошевић.
“Променио сам председниче место преговора.”
“Зашто си то урадио?”
“Убили су ми капетана...”
“Кога си питао?”
“Нисам никога... Али ако не могу да преговарам о месту одржавања
преговора како ћу да преговарам о суштини споразума.”
“А где су сад преговори?” – упитао ме је Милошевић
“У Табановцима...”
“А па добро... Једном код њих једном код нас.”
“Председниче Табановци нису код нас већ у Македонији.”
“Тај споразум који смо издејствовали је био максимум под тим околностима и сматрам да и данас треба да се држимо Резолуције 1244.”
Да ли војна окупација Пољске треба да забрињава Русију, сазнате ОВДЕ.
Извор: Курир
