Пише: Фредерико Пјераћини
Где ћемо завршити након још пет година провокација? Колико ће још Путин и Си Ђинпинг задржати “стратешко стрпљење”, не узвраћајући Вашингтону драстичним мерама?
Четири актуелна глобална жаришта – Иран, Сирија, Венецуела и ДПРК – су издржала отпор према диктатима Вашингтона и изашли мање – више као победници. Сиријска територија је сада у целини под контролом Дамаска; Иран је успоставио довољно препрека како не би био нападнут; Пјонгјанг наставља преговоре са Вашингтоном како се наставља поновно уједињење две Кореје; Боливарска револуција још увек живи у Венецуели.
Путин се спрема да напусти Руску Федерацију као председник након 25 година. Си Ђинпинг уочава да његов мандат истиче за неколико година. Вашингтон ће ускоро именовати новог председника, који ће по свему судећи бити супротан Трампу, на исти начин на који је Обама био супротност Бушу и Трамп Обами.
Замислимо некога ко се појавио у Демократској странци потпуно посвећен унапређењу погледа на амерички дип стејт и војно-индустријски комплекс – некога попут Хиллари Клинтон, Медлин Олбрајт или било ког од демократских кандидата за изборе 2020. Таква особа би била посвећена поновном оживљавању идеје америчке изузетности након осам година Трамповог председништва, које је углавном усресређено на домаћа питања и политику “ Прво Америка ”.
Сада размислимо о томе шта је, и шта ће бити, окончано на међународном плану од стране Трампа током његовог председавања, наиме: суспензија Уговора о ИНФ-у и индикација да се не продужава нови СТАРТ уговор (о смањењу нуклеарног наоружања), распоређивање трупа на руској граници у Европи, санкције, тарифе и економски тероризам свих врста.
Запитајте се колика је вероватноћа да ће следећи амерички председник желети и моћи да побољша односе са Русијом и Кином, као и да прихвати мултиполарнии светски поредак? Одговор на то је нула. Председништво Трампа је само служило да нас подсети како свака администрација остаје под контролом војног, индустријског, шпијунског и медијског апарата, израженог у либералним и неоконским идеологијама.
Трамп је значајно повећао војне трошкове, изражавајући хвалоспеве војно-индустријском комплексу и обећавајући модернизацију нуклеарног арсенала земље. За такву модернизацију требало би две деценије да се заврши, а то је детаљ увек изостављен у медијима. За Трампа ради се о случају “Прво Америка”. За дип стејт пројекат је дугорочан и треба да буде далеко алармантнији за глобалну заједницу.
Русија, Кина и САД изгледа да су посвећене даљој милитаризацији, при чему се Русија и Кина снажно фокусирају на одбрану својих стратешких интереса пред америчком агресијом. Пекинг ће се усредсредити на изградњу великог броја носача авиона, како би бранио своје поморске границе, док Москва покушава да обезбеди свој ваздушни простор од ракета и невидљивих авиона.
Стручњаци предвиђају да се сваки сукоб великих сила у блиској будућности може састојати искључиво од конвенционалних и / или нуклеарних пројектила, у комбинацији с роботском технологијом, беспилотним летелицама, вештачком интелигенцијом, сајбер ратовањем, А2 / АД, хиперсоничним оружјем и саботажама. Поред нуклеарног оружја, платформе из којих се лансирају ракете и пресретачи, компјутерска снага земље биће одлучујућа, са квантним компјутерима који већ представљају реалност у Кини.
САД, Кина и Русија више неће имати никаквих рестрикција на производњу нуклеарног оружја након што (без било каквих нових преговора или споразума о његовом проширењу) Нови СТАРТ уговор истекне 2025. године. Ситуација у вези са сајбер и свемирским простором је свакако алармантна , без експлицитног уговора између великих сила. Малобројни споразуми који су на снази рутински се крше, посебно када се ради о летелицама близу Земље.
“Разговори о томе како спречити трку у наоружању у свемиру почели су давно; Конференција УН-а о разоружању чак је започела преговоре о споразуму, али су Сједињене Државе спречиле да преговори оду даље. На конференцији о разоружању у Женеви 2008. године Кина и Русија увеле су споразум о контроли наоружања у свемиру, популарно познат као Споразум о спречавању наоружања у свемиру (ПАРОС, 2012.)
Уз ову алармантну ситуацију додаје се све већа посвећеност САД-а доктрини о превентивном нуклеарном првом нападу.
Изгледа да Трамп није спреман да уђе у историју као председник који је одговоран за нуклеарни Армагедон. Али шта је са следећим председником? Дип стејт који контролише америчку политику сигурно би био у стању да смести некога ко би унапредио коначно оправдање за нагли сукоб са Москвом и Пекингом.
Оно што би било потребно, ако би се суочили са таквим председништвом, је здрава унутрашња опозиција широм Европе и САД-а. Како сада ствари стоје, више нема антиратног покрета, јавност је дезоријентисана од стране мејнстрим медија који их доводе у константан ток лажи, дезинформација и пропаганде.
Асанж је неправедно затворен, јеменски цивили су стално бомбардовани, а медији нам ипак говоре да Џулијан ради за Кремљ, да Москва жели да дестабилизује и уништи Европу, да Кина намерава да подјарми цео свет, да Ким Џонг-ун жели да покори цео свет, да је Асад масакрирао стотине хиљада цивила, да је Саудијска Арабија земља у којој се врши потпуна реформа, и да се Ал Каида бори за слободу у Сирији!
У таквој тренутној ситуацији, истина је прилагодљива, способна да се обликује у складу са потребама и захтевима војно-индустријског комплекса, ком су потребна оправдања за своје бескрајне ратове. Ситуација се може само погоршати у наредних шест година, а грађани све мање могу да схвате свет око себе. Даљи напредак у технологији помоћи ће само владама и корпорацијама да контролишу информације и одлуче шта је исправно и погрешно у процесу масовне лоботомизације, а интернет тешко да ће и даље бити слободан.
Да би се избегла могућност нуклеарног уништења, морамо се ослонити на хладне главе и лидерске квалитете оних који ће наследити Владимира Путина и Си Ђинпинга.
Само они који се марљиво информишу могу да схвате толеранцију коју кинеско-руско руководство има и коју ц́е и даље имати у суочавању са наставком америчких провокација.
Али шта ће се догодити када та два неометана лидера више не буду на власти, док средства за наношење разарајућег удара САД-у остану на располагању њиховим наследницима? Хоће ли се одржати иста стрпљивост пред америчким провокацијама?
Москва ће распоредити све врсте хиперсоничног оружја које САД не могу да пресрестну, заједно са стотинама најсавременијих Су-57 бораца. Кина ће имати око шест до седам носача авиона, у пратњи бројних разарача, сваки са 112 станица за вертикално лансирање (ВЛС), хиперсоничне ракете, анти-сателитско и електромагнетно оружје.
Системи С-500 ће бити расути широм Русије (и вероватно и у Кини и Белорусији), наоружани хиперсоничним пресретачима. Поред овог конвенционалног застрашивања, .
Вашингтон ће наставити да подиже температуру у односу на Кину и Русију, чак и након што Путин и Си напусте канцеларије. Стога је вероватно да ће њихови наследници доћи из најокрутнијих и непомирљивих крила своје земље.
Године 2025. Путин и Си ће, надамо се, успети да избегну сукоб са САД-ом кроз вешто коришћење дипломатских, економских и често војних средстава, играјући улогу модератора, која је у супротности са оном коју игра Запад, а која га, не схватајући овај приступ , брендира као екстремисте.
Замислите да напетости између ове три земље наставе да се стално повећавају у наредних пет година истом стопом као што је била у последњих 10 година. Како ће одговорити дип стејт Русије и Кине? Замислите у ове две земље именовање двеју непомирљивих личности које су спремне да одговоре на америчке провокације.
Вашингтон наставља свој неумољиви пад у односу на друге силе, као резултат нове мултиполарне стварности која изједначава расподелу геополитичке тежине на ширем подручју глобалне шаховске табле. Морамо се надати, за добробит човечности, да ће се пад Вашингтона убрзати до те мере под Трамповим председавањем да ће САД бити приморане да се уместо тога усресреде на своје унутрашње проблеме. Постизање тог циља захтевало би колапс глобалне економије, која се темељи на америчком долару.
Трамп је цењен од стране дела дип стејта због његових напора да ојача војно-индустријски комплекс Вашингтона практично нудећи бланко чек.
Чини се да је дугорочни план америчких елита да понекад изазову сукоб великих сила како би се остварила победа, а затим изградио нови глобални финансијски поредак на рушевинама.
Виктор Орбан има нову мету, у Бриселу забринути! Ово је незапамћено у чланици ЕУ. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
