Док Београђани и остали посетиоци престонице чекају да се спусте Калемегданом новим Великим степеништем – његова боја већ је изазвала различита мишљења.

„Кад бљесну ове пластифициране степенице, мораћемо баш затамњене наочаре да носимо“, написао је један корисник друштвених мрежа.

Иако су степенице реновиране, ограда је остала знатно тамније боје, па то додатно прави утисак да је нови камен ‘прекречен белилом’.

Док градоначелник Београда Зоран Радојичић тврди да су степенице и даље „аутентичног изгледа, али су безбедније после реконструкције“, Гордана Милошевић Јевтић, професорка на Архитектонском факултету у Београду, каже да се ово често дешава:

„Постоји могућност да, иако нама неки реконструисан објекат или споменик делује бљештаво и претерано бео, око лаика може да завара.

„Тако се, на пример, догодило да – када су очистили Белог анђела у Милешеви – људима се није свидео јер су навикли на стару боју.“

Шта кажу грађани

Тања Милошевић из Београда често преко дана учи на Калемегдану. Каже да јој боја степеништа јесте чудна и да изгледа „као да су прекречили старе степенице као што би то урадили на улазу у неку обичну зграду“.

„Не делују у духу тог времена када су изграђене. Поготово што је ограда остала стара и друге је боје.

„Преко дана када је сунчано и некако, али увече баш бљеште.“

„Раније ниси могао да сиђеш низ те степенице, а поготово не са штапом.

„Поготово ми старији, плашили смо се да ћемо пасти. Ово ипак делује пристојније, мада, истина је, изгледају мало чудно.“

Катарина мисли да су степенице толико беле да је подсећају на песму Лед Зеппелин – Стаирwаy то хеавен, чији наслов у преводу значи – Степенице до неба.

Зашто је наше бело баш толико бело

Беле степенице довеле су и мреже до усијања.

Грађани су коментарисали да степенице изгледају „пластично“, да су „беле као кад код зубара наручиш боју А1 за бељење зуба“, али и да „делују естрадно“.

Неки ипак бране одабир боје и кажу да је камен исти као што је био – само је квалитетнији.

ne znam u čemu je fora sa novim stepenicama, al mi ovde izgledaju plastično, u negativnom smislu. pic.twitter.com/HVodL1XjwS

— AstroG (@Astr0G) June 29, 2019

Шта каже власт

Градоначелник Београда Зоран Радојичић је објаснио да је реконструкција Великог степеништа била неопходна, због многобројних пукотина и крупних комада који недостају, а пре свега због безбедности за посетиоце, о којој сведоче и многобројне пријаве упућене од стране грађана и инспекције.

Додао је да се изводе на основу пројекта који је урадио Завод за заштиту споменика културе града Београда „који су тражили најбоље решења“.

Градоначелник Београда додаје да је камен неотпоран на временске услове замењен квалитетнијим каменим блоковима приближног изгледа.

„Последња санација великог степеништа рађена је 2006. године, и том приликом су коришћени вештачки камен непознатог састава и закрпе.“

Мало и Велико Степениште

Први објекат парковске архитектуре у Београду су Мале степенице према Париској улици, настале у првој деценији 20. века по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.

У близини степеништа налази се декоративна чесма настала у истом периоду.

По завршетку Првог светског рата настављени су радови на уређивању Савског шеталишта, који су завршени 1928. године изградњом нових Великих степеница, у духу романике, према пројекту архитекте Александра Крстића.

Велико степениште је урађено по угледу на пејзажно архитектонске елементе великих европских градова.

Између осталог, Александар Крстић је имао и значајан удео у уређивању Зоолошког врта на Калемегдану, након чега је и постао његов први директор.

Пре Првог светског рата Калемегдански парк се завршавао на месту где се данас налази Велико степениште. Земљиште иза те тачке је све до 1929. године био неуређен и запуштен простор, са чијим се уређењем започиње изградњом Великог степеништа.

Реч стручњака: Гордана Милошевић Јевтић, професорка историје и архитектуре са Архитектонског факултета у Београду

Калемегдан није на Унесковој листи светске баштине, али јесте споменик културе од изузетног значаја, а то подразумева да мора да има строге услове заштите.

Нико не би смео ништа да гради док се не изведу мере техничке заштите, а Завод за споменике културе морао је да пропише тендер и да стручњаци изаберу врсту камена и боју.

Да ли се боја уклапа, одлучује надзор, који треба да буде високо стручан. Понуда не сме да буде одређена по систему исплативости и ниског квалитета науштрб цене.

Степениште јесте доста беље него остатак Калемегдана, поготово нови део, а боја се не чини одговарајућа.

Ипак, често се догађа и постоји могућност да, иако нама неки реконструисан објекат или споменик делује бљештаво и претерано бео, око лаика може да завара.

Камен након стајања добија патину, мења боју, потамни, личи на флеке, а грађани се често навикну на стари изглед па им је нови чудан.

Прочитајте ОВДЕ шта је чувени руски проповедник поручио Србији.

Извор: BBC News (на српском)