Камерунски борац је на импресиван начин савладао Јуниора Дос Сантоса на УФЦ спектаклу у Минеаполису. 70 секунди је било довољно Предатору да патосира ривала.
Једна грешка била је довољна. Дос Сантос је на моменат окренуо леђа, како би се извукао из незгодне ситуације, али добио је кроше, па још један у браду и ту је био крај.
Francis Ngannou dropped Junior Dos Santos early pic.twitter.com/u684V8ItLD
— Rob Lopez (@r0bato) June 30, 2019
Борац пореклом из Камеруна изгледа заиста застрашујуће. Висок је 194 центиметра и има 115 килограма! Он је дефинитивно нешто најстрашније што можете видети з рингу. Креће са као борац из средње категорије, а има прави убилачки инстинкт, нема милости према противницима.
Нагану је званично власник најразорнијег ударца на планети. Са 129.000 јединица регистрованих на мерењу на УФЦ институту у Лас Вегасу, далеко је надмашио 114.000 Тајрона Спонга.
Пре само пет година Франсис је био очајни избеглица из Камеруна, који је спавао на улицама Париза. Није имао буквално ништа у животу, осим огромне снаге и сна…
Ако мислите да је тешко бити бескућник у Паризу, сам Нгану ће вам рећи да има и тежих ствари. Много тежих. Какво је, на пример, било његово детињство у Камеруну.
Чак и данас, кад живи у огромном луксузном стану са чије терасе пуца поглед на кањон поред Лас Вегаса, Нгану се сећа сваког момента очаја из ког је дошао на врх света.
- Ово не значи ништа - показује на кожни кауч, стаклени сто и огромни скупоцени телевизор. - Ја не могу да дозволим себи да ми ово буде довољно. Ово је добра ствар, али мени није довољно. Ја желим нешто велико, највеће. Не смем да станем - говорио је Франсис.
Док прича о свом детињству у Камеруну, ова људина која се ничега не плаши изгуби се, поглед му одлута, и гута речи. Иако течно говори три језика, није му проблем језикча баријера. Проблем је што не уме да одговори на питање "какво ти је било детињство у Камеруну".
Његов родни градић у Бати звали су "село песка", по производу који су скупљали, продавали и од њега живели.
Кад је Нгану рођен, у септембру 1986. године, у Камеруну није постојао национални образовни систем. Рођен је у сиромашној породици, па је, чим био способан, почео да ради, како би породица имала шта да једе.
- У Камеруну деца имају велике проблеме. Они мисле да је све већ изгубљено, и пре него што су се родили. Чини им се да им није дозвољено ни да сањају. Није им дозвиљено да буду амбициозни. Онда они само прихвате да буду жртве сопствених живота - емотивно је говорио Нгану.
Кад је имао 6 година, Нгануови родитељи су се развели, а он је од тада живео по кућама рођака, заједно са мајком, тројицом браће и сестром.
- Деца са којом сам живео ме никад нису остављала на миру. Увек су ме малтретирали. Викали су да сам из лоше породице, увек су ме подсећали да сам странац у њиховим кућама - каже Франсис.
Гледајући маму како се мучи како би зарадила довољно да прехрани њега, браћу и сестру, мотивисало је силно малог Франсиса да учини нешто са сопственим животом. Будући да се одмалена бавио физичким радом, а да је био висок и снажан, одлучио је да се окуша у боксу.
- Кад год ми је тешко на тренингу, кад год пожелим да одустанем, само замислим маму како је болесна и како нема пара да плати лечење у Камеруну. Ја се борим не за себе, него за животе своје породице, која је остала тамо - прича он.
Нико, наравно, није узимао Франсиса за озбиљно, његов тренинг нити фасцинацију са Мајком Тајсоном. У селу никад нико није био професионални спортиста, и сви су се смејали његовим плановима.
- Сви су ми причали да сам луд. Викали су ми, смири се, човече, превелики су ти снови - сећа се Нгану.
Са напуњених 12 година, Франсис је почео да ради као сакупљач песка. Проводио је сате, и сате, и сате лопатајући песак и товарећи га у камионе, који су га возили у градове, да би био употребљен на грађевини. Понекад би мали Франсис цео дан провео до колена у води, скупљајући песак са дна реке. Другим данима би био на дну каменолома, са чијих литица су често падале стене и убијале његове колеге.
Чинило се да је ту, на почетку, и крај пута за Нгануа. Други су, међутим, очекивали да мали Франсис, снажан и развијен, крене очевим стопама. Тата, познат као опасни улични борац и снагатор, био је страх и трепет у селу, и сада су сви мислили да добија наследника.
- Имао је лошу репутацију. И зато су ми сви говорили, кад би ме видели - бићеш ти исти као свој отац. А ја сам мрзео то осећање. Стидео сам га се. Рекао сам себи да никад нећу постати као он, никад - искрен је Нгану.
После деценије рада на скупљању песка, Нгану одлази у Дуалу, највећи град у Камеруну, и запошљава се као физички радник у индустрији одеће.
Са 22 године, коначно почиње да тренира бокс, између смена на свом новом послу.
Радио је дању, тренирао предвече, спавао између тога, и тако неколико година. После спаринговања са свим борцима у Дуали, и њему и свима је било јасно да је надрастао ову средину, и да нешто веће, оно што је желео, може да постигне само ван Камеруна.
Тада је почео да кује планове о одласку у Француску.
- Људи су ми говорили: ти мислиш да је Европа као рај. Е па ње рај. А ја бих им одговорио - мени не треба рај. Ја ћу да се борим. Ја ћу да се борим за све о чему сањам - прича Нгану.
Првог дана у Паризу, Франсис је научио три ствари: где да једе, где да спава, и где да иде на боксерски тренинг.
План му је био једноставан: пролазио је кроз разне крајеве града и питао би људе где је најближи боксерски клуб. Кад би пронашао неки, улазио би унутра и говорио би:
- Доселио сам се овде тек, немам где да спавам и немам новца. Али нисам дошао да просим. Само ми треба да тренирам негде, јер ја ћу бити шампион света - говорио би.
Нгану је убрзо нашао правог тренера, који га је пустио да тренира у његовој хали, и да спава унутра. Он му је дао и 50 евра, да купи ранац, мајицу, пешкир и шортс.
- Нисам имао завоје за руке, гуму за уста, ништа нисам имао, али б*лео ме је к*рац за то. Само сам желео да почнем, да кренем. Тренер је био импресиониран Нгануовим боксерским умећем, али су му људи говорили да, ако жели више пара, почне да се бави са ММА. Бокс је, говорили су, затворен свет, и без веза са моћним промотерима нема пара.
Ипак, иако је био идеалан за ММА, Нгану је још увек желео да буде боксер, јер то му је био животни сан. Тек после 5-6 лакших борби у ММА, и после новца који је зарадио, а који је много већи од новца који би зарадио у боксу, Нгану је преломио.
Ускоро је Нгану почео озбиљно да се концентрише на ММА, и противници су падали један за другим. Врло брзо нико у Француској није хтео да се туче с њим.
Вујадин Савић одбио понуде и не одлази са Маракане? Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир /Еспресо
