Дојче Веле је интервјуисао Наим Рашитија, политичког аналитичара из Приштине и извршног директора независног и надстраначког труста мозгова „Балканс Полиси Рисрч Груп“.
Председник Србије Александар Вучић је недавно у интервјуу за РТС изјавио да би Србија и Косово можда и успели да се договоре, да су их стране силе оставиле на миру. Како Ви то видите? Да ли Србија и Косово могу да реше своје проблеме саме?
- Не, зато што дијалог у Бриселу никада не би ни почео без притиска међународне заједнице и никаквог договора неће бити без великог ангажовања међународне заједнице.
То није била коректна изјава српског председника, поготово јер је он такође рекао да пре било каквог договора са Косовом, Србија тражи гаранције међународне заједнице, и такође жели награду од међународне заједнице. Он у основи жели да Европска унија увиди какве су компромисе Србија и Косово направили и да награде лидере и њихове земље.
- Што се косовске стране тиче, она ће одбацити сваки дијалог са Србијом без присуства међународне заједнице. Они се плаше и не верују да са Србијом могу да се договоре о било чему. Тако да за дуго времена не видим никакве изгледе за дијалог, и за неки договор између Косова и Србије на начин како су то учинили Македонија и Грчка. То су дакле изјаве које не одговарају стварности.
На састанку у Познању, у оквиру Берлинског процеса, висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Федерика Могерини изјавила је да, докле год су на снази таксе које је Приштина увела на производе из Србије и Босне и Херцеговине, не види услове за обнављање дијалога Приштине и Београда на највишем нивоу. Истовремено, косовски премијер Рамуш Харадинај рекао је да је Приштина спремна да укине таксе, али само ако Београд призна независност Косова. Како изаћи из те пат-позиције?
- Да, то је политика Европске уније, али ја не мислим да ће Косово укинути таксе под датим околностима, чак ни ако би Меркел и Макрон покушали да их у то убеде како би се створили предуслови за дијалог. Не видим никакве изгледе за скори дијалог у датим условима, а и не видим да Косово и Србија мењају своје позиције.
У последње време поново се спомиње потреба већег ангажовања Вашингтона? Да ли би то допринело проналажењу решења за Косово?
Мислим да ће се ускоро појачати улога САД у дијалогу. Али нико није заинтересован, па ни Вашингтон, да се тај дијалог води ван оквира ЕУ. Јер, на крају крајева, тај дијалог је и покренут уз ангажман Европске уније, а и Србија и Косово се слажу да би га требало ставити у пакет заједно са стратегијом проширења Уније за Западни Балкан. САД ц́е очигледно појачати свој ангажман и покушаће да помогну у стварању предуслова, да помогну да се убрза процес дијалога у предстојећим месецима. Али за сваки напредак нужно је да се Србија и Косово приближе споразуму, а за сада то није на видику.
Ако се у преговоре више укључи Вашингтон, да ли би онда требала и Москва да буде укључена?
То је управо један од разлога због чега се дијалог не жели ставити ван оквира ЕУ. Нико не жели да се Русија укључи у процес. У оквиру дијалога са ЕУ мислим да неће бити места за Русију
Рекли сте да нико не жели Русију, али Србија је жели.
- Вероватно да. Разлог је што српски председник жели да коначни споразум буде прихваћен и од стране Русије, јер би му то олакшало живот. Али он је свестан ограничења руског утицаја у том процесу, и свестан је односа између Русије и ЕУ, и Русије и САД. Он разуме ситуацију, тако да он неће инсистирати на томе. Лидери Србије свакодневно разговарају са САД о дијалогу, а много мање са Русијом. Они разумеју да се ту ради о процесу са САД и ЕУ.
А какву би улогу онда требало да има Европска унија?
Кључна слабост Европске уније у том процесу, који је истовремено и мировни процес, јесте немогућност да се странкама отвори европска перспектива. А само са тим адутом у руци Немачка и Француска могу да убеде Србију и Косово да постигну споразум.
Пре неколико дана у Тирани је потписан споразум Косова и Албаније о уједињавању и координисању њихових спољних политика који укључује и заједничке амбасаде. У Београду се недолазак косовских и албанских представника на скуп у Сарајеву тумачи као први конкретан потез те заједничке спољне политике. Према речима косовског министра спољних послова Беџета Пацолија, та координација Приштине и Тиране корисна је за реализовање косовских и албанских националних циљева. О којим се то циљевима ради?
- То је дугорочни пројекат који је започео још тамо 2010, када су почели да се заједнички користе неки конзулати и амбасаде. За Албанију је главни циљ да олакша лобирање за Косово, да га призна више земаља и да оно постане видљивије у региону и у свету. То је кључна агенда. То жели и Приштина.
Не сматрам да се ту ради о неком уједињењу Албаније и Косова. Грађани обеју земаља знају да се не ради о томе и они не верују својим лидерима. Прави проблем лидера те две земље јесте да они свој посао код куће раде тако лоше, да онда иду са овим националним дискурсом, провоцирају, да би се прикриле грешке. Прошле године је то било у Албанији, ове године на Косову. Неки од косовских лидера то чине како би скренули пажњу са текућих и растућих проблема које имају Албанци на Косову.
С друге стране, они се претварају да прете или изазивају Европску унију, како би постигли напредак у преговорима о придруживању и око визне либерализације за Косово. Да, то су апсолутно изјаве које не наилазе на добар одјек у региону, али ако погледамо податке о перцепцији грађана, нико у то не верује и људи не желе да се уједине. Људи на Косову желе да имају своју државу и своје институције. Али очигледно је да ће због сопственог неуспеха, елите наставити с таквим изјавама. Ради се о популизму у одсуству напретка у изградњи државе и економског и друштвеног раста у обе земље.
Да ли је у тој ситуацији уопште реално да међународна заједница стоји по страни и пусти Београд и Приштину да се сами договарају?
Било би добро када би две стране могле да се договоре, али предуслов за то је да имају поверење једна у другу. И да постоји јасан оквир за решење проблема. За сада то не видим. Са Београдом би могло да се покуша, али на Косову не видим ниједног лидера или структуру која прихвата да седи сама и покуша да реши проблем са Србијом. За то је прерано и то је далеко од стварности.
Али, на крају крајева, није битно где они седе и ко олакшава дијалог. Како то сада видимо, ни након огромног притиска и напора међународне заједнице, дијалог не напредује, јер Србија и Косово још увек немају вољу да то ураде. А када стране то не желе, не можете им наметнути вољу да то реше. Зато је од виталног значаја да обе стране желе да се озбиљно и неповратно ангажују у том дијалогу како би се пронашло решење у годинама које долазе. Да ли се оне притом слажу у оквиру решења без промена граница, или са посебним статусом за север, или са променом граница – то није важно.
Лидери Србије и Косова морају да убеде и своје људе, и међународну заједницу да су озбиљни актери, да траже аранжман који функционише, који их води у Европску унију и који решава питања из прошлости, из садашњости и будуће односе. А то је оно где су елите и у Србији и на Косову неуспешне. Нико не верује да се они озбиљно труде, ни у њиховим земљама, ни на међународном плану. И ја исто тако не мислим да су озбиљни и да су заиста вољни да то реше.
Прочитајте ОВДЕ какво је драматично упозорење издато.
Извор: Дојче Веле
