Академик Никола Хајдин, који је у чак три мандата био на челу Српске академије наука и уметности преминуо је 17. јула.
Хајдин је рођен 1923. у Горском Котару, дипломац Грађевинског факултета у Београду и касније професор исте установе, редовни члан САНУ дуже од четрдесет година.
Његов живот био је необичан, а сећао се да је када је имао 18 година 1941. избегао усташки нож и из Хрватске побегао у Србију.
"Дошао сам на Железничку станицу и Балканском улицом се попео на Теразије. И ту сам видео четири човека како висе на бандери. То је био нови ударац за мене. Био сам већ уплашен, а онда сам се још више уплашио, јер сам схватио да је и у Србији ужасна ситуација. Ми смо тада као избеглице примљени са великим пријатељством и љубављу. То исто нису доживеле избеглице из Хрватске 1995. године. Била је тотално другачија ситуација", рекао је Хајдин.
Сам је говорио да су му мостови донели много више и славе и поштовања него наука, а више научних признања добио је у свету него у Србији.
Један је од ретких који се сећао периода Краљевине, а о њој је говорио са сетом.
"Доба Краљевине Југославије било је колико-толико демократско, а комунизам је то потпуно одбацио. Лењин је рекао да је демократија измишљотина буржоаског света и да то треба у основи уништити. И тако је и било. Имао сам тек 15-16 година када сам схватио да је Југославија пропала. Ми Срби који смо живели у Хрватској, обожавали смо Србију, али смо волели и Југославију, јер смо сматрали да даје равноправност свим народима", говорио је академик.
Запажао је и пре Другог светског рата да је већина хрватског становништва против Југославије, сигурно више од 50 процената, а то је према његовом мишљењу био један од кључних разлога због којих је та земља тако брзо пропала.
О председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу говорио је да је био "прави изданак хрватског народа".
"Многи причају да је Рус, да је овај или онај, али гледајући његов језик и понашање, убеђен сам да је заиста био Загорац. А његова владавина била је комбинација комунизма и западног схватања. Понашао се као комунистички џентлмен, а у ствари био је диктатор, али не руског типа. Ја за Титом нисам плакао", причао је Хајдин.
За разлику од смрти Тита, према његовом признању заплакао је када је убијен краљ Александар Крађорђевић.
"Када се воз са његовим посмртним остацима зауставио на Железничкој станици у Загребу на путу за Београд – клечао сам и плакао. Плакали су и многи Хрвати, који су са жаљењем испратили краља Александра. Био сам већ стар за сузе, али жао ми је било Ђинђића, јер сам сматрао да може нешто добро да допринесе за ову земљу. Нажалост, док је био жив, многи су га мрзели. То је велика штета за Србију. Да није убијен, скратили бисмо послератни период и брже бисмо ушли у свет цивилизованих народа", оценио је Хајдин.
Од ствари које је ценио код краља Александра, Хајдин је издвојио то што је дао уточиште руским емигрантима, великим професорима, академицима који су дошли у нашу земљи и значајно утицали на наш научни прогрес.
Упитан шта би саветовао Слободана Милошевића или Туђмана 1990. године, Хајдин је рекао ни једног ни другог није било могуће саветовати.
"То су биле тврде главе, људи доста фаличног образовања, који нису сагледавали реалност и који су се пре свега понашали обесно и у односу на Југославију, а онда и на Европу", оценио је он.
Академик је рекао и да не постоји ниједан политичар, чак ни у демократским земљама, који воли научнике и интелектуалце, те да су они корисни за земљу, али су сметња за власт.
За најтежи период у свом животу Хајдин је рекао да је то Информбиро, јер како је појаснио није било лако објаснити народу како толико дуго гајите љубав и поштовање према другу Стаљину, а онда одједном кажете – тај исти Стаљин не ваља.
Хајдин, који ће бити упамћен по градњи многих мостова у Србији, говорио је да је био много несрећан када су те његове грађевине рушене током бомбардовања.
"Био сам много несрећан, јер је мост “Слобода” је бомбардован на мој рођендан", говорио је тужно Хајдин.
Упитан да ли је некада помислио да оде из земље, Хајдин је одговорио:
“Имао сам неколико пута прилику да одем из Србије. Био сам професор у Цириху, имао сам одличну понуду да останем. Супруга је дошла и рекла да ће да плаче и дан и ноћ. И вратио сам се због њених суза. Син ми је остао у Швајцарској. Предавао сам на разним светским универзитетима, могао сам да бирам где ћу да радим, али сам се увек враћао у Србију.”
Говорећи о политици, Хајдин је казао да је Косово пропала ствар.
"Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено, као што је говорио Добрица Ћосић. Какво српско Косово? Како ви више замишљате Косово у Србији? Можете ли да замислите неку општину у централној Србији или у Војводини чији је председник Албанац? Не можете, наравно, као ни ја. Шта ћемо са два милиона Албанаца у Србији? Наш интерес је да из Косова извучемо најбоље што можемо. А то је да сачувамо те наше људе који су остали да живе на Косову и сакралне објекте, као и да наша културна баштина и баштина СПЦ добије међународну заштиту.
На Косову свеукупно има 100.000 Срба, укључујући и оне Србе с Косова који живе на Теразијама и иду авионом у Приштину. Дакле, 100.000 Срба може да добије онолико права колико им припада у односу на два милиона Албанаца. Не можемо нешто претерано да очекујемо.
Албанци су отерали Србе из Приштине, Призрена, Ђаковице. И шта нам онда значи територија када ту више Срба нема? Не постоји ниједна земља у Европи у којој живи већина неког народа, а да она припада мањинском народу. Нажалост, то је сурова реалност и чињеница. У Мађарској углавном живе Мађари, у Пољској су већински народ Пољаци, а на Косову Албанци. И не можемо никако да их претворимо у Србе.
О улози интелектуалаца у решавању косовског проблема, Хајдин је казао да у науци постоји неколико Срба који су озбиљни интелектуалци, али су углавном напољу, у неким другим земљама.
"А шта да данас причају интелектуалци који су остали у земљи? Интелектуалце нико ништа не пита када се политичари “туку”, када су избори, јер народ сматра да причамо којешта, а онда се нас сете тек касније", говорио је академик.
Хајдин је говорио да је највише волео да се дружи са људима из Академије као што су Иван Антић, Предраг Палавестра, Драган Виторовић, Никола Тасић или Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Душко Ковачевић.
На питање како би волео да га памте, одговорио је шаљиво:
Изгледа да ће ме највише памтити по мостовима. Ја сам као онај из вица када су га питали да ли је читао “На Дрини ћуприја”, а он одговорио: “Шта читао, ја сам по њој ходао.”
Официр ОЗНЕ признао где је Дражин гроб, о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Nedeljnik. rs
