Српски Џејмс Бонд, генерал Јован Милановић, од НАТО је 1998. украо план напада на Србију, и то усред Брисела. Супертајна документа добио је захваљујући помоћи француског официра Пјер-Анри Бинела (деда му био солунски борац), који је касније откривен и провео је неко време у затвору.

Како Милановић прича у исповести, закључно са 29. септембром 1998. године, државн и војни врх СРЈ имао је податке о учесницима агресије и потенцијалним циљевима.Знало се о тачном датуму доношења одлуке о почетку напада.

Недостајали су документовани подаци

“У покушај да на више адреса дођем до докумената, зауставио сам се на француском официру Пјер-Анри ју Бинелу, шефу кабинета француског генерала Вироа члана војног комитета НАТО. Са мајором Бинелом претходно сам имао више контаката. Био је вољан да срађује без било каквих личних интереса. На моје тражење планова о агресији, није се много премишљао. Уз констатацију да је то веома опасно, брзо ми је одговорио: „Имаћеш“. Био је то 1. октобар 1998. Донео ми их је у стан следеће вечери” - прича Милановић.

Само те 1998. Генералштабу и државном врху Милановић је послао око 1.100 страница извештаја, од чега око 800 од маја до октобра. Сваки је носио заглавље,Припрема агресије НАТО на СРЈ", апоследњи извештај који је послао пре него што је разоткривен носио је наслов ,,Интервенција избегнута, опасност још траје".

Велико финале

Те четврте године боравка у Бриселу сам себи, истиче, личио је на паука који је разапео мрежу и негде из угла чека када ће се уловити мува или нека крупнија ловина, због чега се читава ова акција назвала ПАУК. Према Милановићевим речима, НАТО је планирао да, уколико СРЈ одбије ултиматум у Рамбујеу, активира фазу апокалипсе -уништавање свега постојећег.

Пошто циљева више није било на ранијим позицијама ,а временске прилике

су се усложњавале, НАТО је донео одлуку о одлагању агресије и отпочео преговоре са властима у Београду -поручује генерал Милановић. Бинел је, истиче, био против Американаца и волео је Србе.

Мој контакт с њим била је завршница мог обавештајног рата у Бриселу, пре тога сам неколико година градио позицију и обавештајну мрежу У НАТО наводи Милановић.Како тврди, Бинела је позвао да се виде у ресторану,,Судбина" у Бриселу и ту му је рекао шта жели.

По генералу Јовану Милановићу направљен је лик потпуковника Миломира Вранића серији Мој родак са села", којег глуми Војин Ћетковић.

Мало је познато да је после првог приказивања епизода ове серије 2008. године главни тужилац Суда у Хагу Серж Брамерц реаговао и од садашијих српских власти тражио да се серија скине са програма.

Он је дошао, сели смо ту, почели да причамо и у једном тренутку ја сам рекао: Знам да ћете да нас бомбардујете, фазе, све, ти само да ми даш папире." Бинел мије рекао да је јако опасно и на крају је пристао...

Сутрадан кад мије донео папире у стан и ставио их на сточић, попили смо две флаше вина, следио сам се.

Ту је писало, које снаге учествују,колико авиона, које Све су четири фазе напада. Они су мислили да ће Милошевић да капитулира за неколико дана. Занимљиво, ЦИА је направила својих 900 циљева, ван ових војних 25.

Лична драма

Потом се одиграла лична драма генерала. Шта радити с тим списима,односно како их на најбезбеднији начин доставити Генералштабу.

Милион варијанти ми пролази кроз главу. Од тога даје Бинел одмах по изласку ухапшен до тога да ће вероватно мене скембати на путу до амбасаде. Погледам се у оглледало и мислим да нисам видео себе, већнеког другог. Спаковао самта документа у кесу из продавнице и кренуо ка нашој резиденцији. Тих десетак минута колико сам препешачио одузело мије најмање 20 година живота.

Пешачио сам и као да сам гледао своју сахрану- каже Милановић. Генерал није ни слутио да ће му главобољу изазвати и сопствена држава.

Тог 1. новембра, ујутру, сазнао сам да сам и ја разоткривен. Простор око амбасаде и стана је био потпуно блокиран. Из Београда је прво стигла похвала, а затими да немам разлога да се плашими да узмем одмор али не идем нигде.

Била је то тако аматерска инструкција за коју никада не бих поверовао да је могла стићи из обавештајне управе Генералштаба.Тако сам схватио да сам и ту препуштен самом себи. Обавестио сам нашег амбасадора, покојног Николу Чичановића, који је све предузео да би ме заштитио.

Првих неколико дана сам остајао у амбасади, а затим ме је до стана и назад пратило обезбедење. Ишао сам и враћао се његовим колима са затамњеним стаклима у различито време, да бих и тако заварао могуће потрагу. Тако сам живео све до 19. децембра.

Трећина дипломата су шпијуни

Моја функција у Бриселу била је министар-саветник. По рангу сам био други дипломата иза нашег амбасадора. Трећина дипломата тамо су шпијуни, свако сваког шпијунира и ја сам се нашао у тој жабокречини и пливао сам, узимао ваздух, понирао доле, али сам функционисао. Зато ме нису открили.

Одбио сам орден од Слобе

Одликован сам Орденом са сребрном лентом, али сам одбио да ми га уручи Слободан Милошевић. Једноставно сам ескивирао да се појавим на додели тих признања, а 1994. на проширеном колегијуму Генералштаба јавно сам се успротивио увођењу санкција Републици Српској. Међутим, никада ни реч нисам рекао против Милошевића током боравка у Бриселу. И после, када су ме опседали хашки истражитељи, према њима сам био крајње непријатан јер су тражили да сведочим. Милошевићу је требало да се суди овде у Србији због онога што је учинио свом народу.

По генералу Јовану Милановићу направљен је лик потпуковника Миломира Вранића у серији "Мој рођак са села", којег глуми Војин Ћетковић. Мало је познато да је после првог приказивања епизода ове серије 2008. године тадашњи глани тужилац Суда у Хагу Серж Брамерц реаговао и од тадашњих српских власти тражио да се серија скине са програма.

Избегао атентат на аеродрому

Један високи белгијски функционер рекао ми је да је направљен сценарио лова на моју главу чим ми 15. јануара 1999. године истекне дипломатски имунитет. Посао је требало да обаве припадници балканске мафије. Захваљујући амбасадору Чичановићу, 19. децембра добио сам две бланко карте македонске авио-компаније МАТ и као у америчким шпијунским филмовима на аеродром стигао споредним бриселским улицама, избегавајући могуће пресретање. Чим сам на аеродрому исписао име и презиме, а обавештајци Белгије схватили да напуштам земљу, почела је гужва. На срећу, био сам у пратњи двојице службеника амбасаде, који су имали дипломатске акредитације да могу да уђу у авион без икаквих провера и они су ме отпратили до седишта. Тих десетак минута, колико је требало да се покрену мотори и да авион зарула по писти, чинили су ми се као вечност. Одахнуо сам тек када смо слетели у Скопље.

Официр ОЗНЕ открио место Дражиног гроба, о томе сазнајте ОВДЕ.

Извор: republika. rs