Јединствено приповедачко умеће обележило је књижевно стваралаштво Борисава Станковића. Његово приповедање је живо и језички својеврсно, а његови јунаци су аутентични – они су вечито у сукобу са собом, али и са светом који их окружује. Поред тога што је у роману Нечиста крв приказао преломни тренутак за српску културу и традицију – ослобођење од турске власти, Борисав Станковић је отелотворио један од најснажнијих и најлепших женских ликова у српској књижевности. Софка – „ефенди Митина кћи“ – дубоко је укорењена у средину којој припада, али истовремено она у себи осећа присуство оне друге Софке, која се олако препушта немиру крви – најдубљим чежњама и најраспуснијим маштањима. Њен психолошки портрет и приказ интимног света чине овај роман модерним и данас.„Разноврсна културолошка проблематика, модерни израз и јаки психолошки карактери учинили су да Нечиста крв остане један од најцењенијих, најчитанијих и највољенијих романа српске књижевности ХХ века.“- Бојан Чолак
Борисав Станковић је рођен 1876. године у Врању. Врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила баба Злата, којој је посветио приповетке Тетка Злата и Увела ружа. После завршене гимназије, студирао је на економско-политичком одсеку Велике школе у Београду. У току Првог светског рата је био заробљен и одведен у логор у Дервенту. Захваљујући залагању књижевника Косте Хермана ослобођен је и враћен у Београд. После завршетка рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у својој кући на Дорћолу.
