Да ли је туга коју је главна јунакиња вукла још из раног детињства, почевши од губитка оца, била први корак ка приближавању вери и бег од стварности?
Роман „Сведок“ почиње тако што главна јунакиња Дања губи оца чиме се дословно, али и симболично пресецају њени корени. Од раног детињства она остаје без чврстог ослонца и јасног и недвосмисленог руковођења. Оставши без земаљског очинства, препуштена је његовом сурогату. Зато је олако прихватала оно што јој се учинило да је налик на дом. Али, како сама каже, веома брзо је схватила да се водеће тело верске секте којој је пришла није показало као милостиви отац, већ као немилосрдни и неумољиви очух, а сама организација као зла маћеха. Тада почиње њена борба да се спасе, али да би то учинила улог је много већи од спасавања голог живота. Дања мора да се окрене и против комплетне своје породице. И ту почиње драма ове приче...
Шта је то што је мајку и ћерку привукло верској заједници, а на потпуно различит начин?
Ова прича је истинита и животна, па као таква не подлеже стереотипима. У пракси најчешће имамо заврбовану особу коју остали чланови породице покушавају да извуку. Овде је ситуација другачија. Мајка је та која прва приступа секти, а онда за собом повлачи најпре ћерку, а на крају и остатак породице. Код сваког од њих окидач је био нешто друго, својствено појединцу. Мајка је постала зависна од лажног идентитета, што секте сврстава у болест зависности, а њену ћерку Дању покренула је духовна глад и жеља за знањем. У време приступања, она има само петнаест година. Једно исувише младо биће не би требало да се тако рано суочи са круцијалним животним питањима: шта је истина, а шта заблуда, која је вера права и шта је смисао живота. Али младост верује лако и дубоко. Младост, такође, има и ту привилегију да греши и лута, па се показало да је њен боготражитељни пут заправо био могућност да се у будућности изгради као квалитетнија личност. Лутања не постоје. Постоји само потрага и она је темељ духовног развитка. Да је то тако доказује Дањина прича.
Ко су сведоци око нас?
Животни пут сваког од нас је својеврсно сведочанство. Сви смо ми сведоци. Једино што треба да изаберемо јесте да ли ћемо сведочити добру или злу, љубави или мржњи, праштању или самооправданости.
С једне стране главна јунакиња се сусреће са причама о праштању, а у реалном животу са сценама због баналних ствари и ситуација, да ли је то тренутак када почиње да увиђа да нешто није како треба?
Свака пеудохришћанска верска заједница држи до моралног кодекса. То им је најбоља реклама. Они су пажљиви, добронамерни, љубазни, предусретљиви. Имају разумевања за сваког појединца и времена напретек да саслушају, охрабре, подрже. У реалном животу то је ретка појава. Свакоме би тако нешто било привлачно, а поготово младима и особама које се нађу у некој невољи или кризном периоду. Међутим, када је жртва већ заврбована, веома брзо спадају маске и право лице се покаже. И они су људи са грешкама и манама. Дања то прихвата као нешто нормално, не осуђује лоше понашање без обзира да ли је оно банално или екстремно, али увидевши да су и те како спремни да због сличних пропуста осуде припаднике других вера, почиње другачијим очима да гледа на њих. Опрез и здраво расуђивање помогли су јој да индоктринација не постане уједно и програмирање њеног несвесног.
Главна јунакиња напредује у оквиру секте, али не добија тражене одговоре и успева да се спаси. Да ли је имала више среће од других?
Моје мишљење је да у овом случају срећа није одиграла битну улогу. Дања је храбра, бунтовна, не прихвата наметнута правила здраво за готово, радознала је и интелигентна, а то су карактеристике које су условиле да сачува критички став, иако знамо да је то прво што свака организација сектантног карактера жели да сломи код својих чланова. Губитком криричког става као природног својства сваког човека, омогућена је потпуна манипулација личности. А она подразумева информациону изолацију, чиме се губи додир са реалношћу, као и сасецање друштвених и емоционалних мостова. У време када посумња, Дања је дубоко у секти, па врло добро зна како треба да поступа да не би своју сумњу и открила. Она каже на једном месту у роману „Сведок“: ако било коме кажем да сумњам, верске вође ће ме изоловати, затрпавали цитатима и литературом, наложиће браћи да ме уходе, пријављују и даноноћно надзиру... Дакле, последице сумње су јој биле добро познате, знала је да се обручи заправо тек тада стежу, па је умела да поступа мудро и у своју корист. Ипак, цена њеног ћутања биле су агонија и страшна душевна драма, које ће је у једном тренутку одвести на саму ивицу разума.
Како је успела да се врати вери?
Свака секта тежи да се омасови. Проповедничка делатност је уско везана за сваку од њих. С једне стране члановима се сугерише да су одабрани, просветљени, потпирује им се осећај супериорности, а са друге, држе их у сталном апокалиптичком страху. Између те две крајности, јавља се осећај кривице уколико не изврше задатке. Снажан осећај кривице многе је одвео у самоубиство. У духу проповедничке ревности и у жељи да напредује на статусној лествици, Дања одлази у један православни манастир како би „просветлила“ монахе, као верујуће људе, али у заблуди. И не слути да ће наићи на изузетне богослове, међу којима је и духовник манастира, јеромонах Алексије. Он је одиграо пресудну улогу у њеном спасавању. Био је спреман на све како би јој доказао да је обманута од стране западних верских манипулатора. То није наишло на одобравање саме Цркве. Оптужен је, оклеветан, премештен у један, затим и у други манастир, али није одустао. Сусрет Дање и оца Аљоше за обоје је био свецело преображајан.
Књига је настала на основу дневника девојке која је била члан секте, како је она данас, после толико година?
У оваквим случајевима императив је сачувати интегритет личности и то је основни разлог због кога у јавности не износим детаље о њој. Све што је проживела у периоду боравка и изласка из секте нашло је своје место у роману „Сведок“. Роман је пре свега едукативног карактера и писан је са циљем да се помогне онима који се налазе у сличним искушењима. Лична искуства су најјаче оружје које имамо у борби против секташке пошасти. На нашим просторима ово је прво и једино такво искуство. У којој мери је девојка, коју сам у роману назвала Дања, створила отклон од свега кроз шта је прошла, илуструју њене речи: „Краста је спала, остао је бледи ожиљак, али не могу цео живот да причам о томе како сам некада давно из те ране крварила.“
Извор:Правда
