Пише: Милан Ружић
Пре неколико дана смо чули да је Црна Гора отворила границе за српске интелектуалце, не схватавши да је онога тренутка када је прву забрану успоставила, затворила здрав разум. Верујем да је улазак српских интелектуалаца у Црну Гору сада дозвољен, али не због тога што они који о томе одлучују сада желе добро тим људима или због тога што су се покајали, већ је у јеку слаба туристичка сезона, па им сваки човек значи, макар био и „државни непријатељ“.
Целокупни овај прогон свега што је српско није просто преписан од Хрватске, већ је додато и оног монтенегринског зачина који наједа све што дотакне. У Црној Гори се ћирилица не протерује зато што неко верује у црногорски језик, воли га и разуме, јер сви знају да је у питању будалаштина – преименовани српски језик писан латиничним писмом са два измишљена слова, већ се протерује због тога што је српска. Нико у Црној Гори чак ни не мрзи ћирилицу. Разлог протеривања исте је тај што никако не могу доказати, као што покушавају у Босни, да је њихова, па онда услед немоћи, пљују по њој. Није чак ни Српска православна црква њима заиста проблем у смислу да је не осећају као своју, већ не могу да је присвоје. Барем не док на њеном челу у Црној Гори стоје горостаси попут Амфилохија и Јоаникија. Све што не могу да присвоје, лакше им је да протерају, него да трпе оно што их подсећа на бивше себе без антисрпске дијагнозе.
Међутим, усудићу се да кажем да никоме од Монтенегрина не смета ни језик, ни црква, ни писмо, ни Његош, већ им сметају Срби. А доказ да су и они Срби јесте управо тај да Србина нико не може мрзети колико може сам себе. Све што чине је доказ њихове припадности оном расправослављеном српском живљу који се склања у порицање.
Делима која одишу мржњом позивају на престанак мржње. Забранама форсирају причу о слободној држави. Протеривањем демонстрирају политику отворених руку. Расцрквљавањем хоће да праве цркву. Невером хоће да ките вернике. Од распопа хоће да начине владику. Од два слова да направе језик. Од хрватштине праве Црну Гору. Безакоњем зидају законе који ће им служити као заклони. Раскровљивањем желе да направе кров.
Да ли мислите, драги Монтенегрини, да је икоме овако нешто успело? У ствари, не морате одговарати на ово питање, јер не знам да ли је икада неки народ порицао да је оно што је како би био оно што су били они који су га затирали! Свакако сте јединствени у свету. Немојте правити хрватску грешку. Они су свој идентитет градили на порицању српства, а не на истицању онога што би их чинило нацијом. Они су неко ко не признаје да је био злочинац, а ви сте они који не признају да су били Срби. Признајте и ви и они своје, па да видите како ће свима да вам крене, а и Србији уз вас такве какви сте, али бисте барем били искрени. Будите шта год желите, али немојте градити тако нешто на мржњи. Од тога ћете први ви страдати као што сте почели. Не може мржња никоме донети добро. Дођите у своје порте, будите са својим народом, пишите својим писмом, читајте своје писце, говорите својим језиком, а зовите се како год вам воља.
Немојте браћу гањати због оних који су вам рођену браћу из кућа убијали. Народ који себе заборави није народ, већ успомена. Схватите да власт није народ. Ви сте народ. Овде се увек прави иста грешка. Народ нико не жели да води, већ њиме жели да влада. А они који добију прилику да владају, владају својим народом као туђим. Као стадом. Као руљом. Не идите за звоном оних који предводе стадо, крените за црквеним звонима и видећете како се ваш мекет претвара у говор, како се ваша душа утапа у милозвучју српског језика.
Прочитајте ОВДЕ зашто је Косово важно за Америку.
Извор: Ин4с
