Ипак, истини за вољу, требало би указати и на нама својствену савремену потребу да креирамо митове и легенде који нису утемељени у историјским чињеницама.

Овде пре свега мислим на "митове" настале током претходног XX века. Заиста је необична потреба једног старог европског народа, као што је то српски, да и у савремено доба производи митове који су највећим делом засновани на потпуним историјским нетачностима.

Но, обавеза нас историчара је да укажемо на нетачности у појединим савременим митовима, а неких других стручњака да покушају да одгонетну ту потребу да и данас свесно митологизујемо своју недавну прошлост.

Како је то Черчил мрзео Србе

Један од најпознатијих и најпопуларнијих урбаних београдских митова јесте онај који нам даје одговор на питање због чега је чувени британски државник Винстон Черчил "мрзео" нас Србе.

Занимљиво је да је Черчил предмет више наших савремених урбаних и псеудоисторијских митова попут оног да је био ванбрачни син српског краља Милана, да је 1910. године добио батине у сред Београда и то ништа мање него од Војислава Танкосића, да је Јосип Броз Тито био ванбрачни син самог Черчила, потом да је инспирисао двадесетседмомартовски државни удар 1941. године или да је током Другог светског рата "издао" генерала Драгољуба Михаиловића... а све због тога што је "мрзео" Србе.

Са разлогом би се могло поставити питање да ли је Черчил заиста мрзео Србе и који би узрок те и такве његове мржње могао да буде. Наравно, уколико је то све историјска истина, а није.

И док за неке од савремених митова којима смо демонстрирали нашу необичну фасцинацију Черчилом знамо и њихове творце, аутори оних других нам и даље остају непознати.

Тито ванбрачни Черчилов син

Мит о томе да је Тито био ванбрачни син Винстона Черчила лансирао је у орбиту српске митоманије нико други до монах Тадеј из манастира Витовница.

Са друге стране, урбану легенду по којој је Војислав Танкосић својски 1910. године у престоничкој кафани ,,Грчка краљица'' измлатио млађаног Черчила забележио је архитекта Александар Дероко у својој књизи под насловом ,,Мангуплуци око Калемегдана'' која је објављена 1987. године.

Елем, како бисмо утврдили разлоге због којих је Черчил наводно мрзео Србе требало би да се осврнемо на ово батинање до кога је, по причи, дошло 1910. године у сред Београда.

Наиме, најпре треба поставити питање да ли је Винстон Черчил икада боравио у Београду и Србији.

Одговор на то питање је прилично једноставан и недвосмислен, а он гласи "НЕ". Никада.

Оно што је сигурно јесте занимљиво односило би се на утврђивање мотива за ову измишљотину.

Но, да се најпре подсетимо тог симпатичног мита.

Наводно, Черчил је почетком XX века у неким енглеским новинама написао нешто што је пренела српска штампа, а што је јако разљутило поручника Војислава Танкосића, истакнутог члана „Црне руке" и четничког војводу. Он се тада заклео да ће "том Винстону показати његовог бога", само ако се икад сретну.

Кад је чуо да Черчил седи у „Грчкој краљици" на почетку Кнез Михаилове улице „Танкосић је као без душе дотрчао до кафане и испсовао и ишамарао надобудног Енглеза, тако да га је морала жандармерија отпратити до воза. Инцидент је након званичних извињења изглађен, а касније, због каријере коју је начинио Черчил, о томе се није смело ни говорити", писао је Дероко.

Поборници ове теорије верују да је Черчил од тада замрзео Србе и да је овај догађај пресудно утицао на политику коју је Черчил водио према Србији а, касније, и у односу на Југославију.

Оно што је историјска чињеница односи се на то да је Черчил током те 1910. године само једном напустио територију своје домовине, и то када је путовао за Истанбул, у званичну посету властима Османског Царства будући да је тада обављао високу и одговорну дужност министра унутрашњих послова у Влади Уједињеног Краљевства.

Београд видео можда само у пролазу, из воза

Није познато које је превозно средство користио како би стигао до Истамбула и потом се вратио у Лондон. Могуће је да је читава британска државна делегација, у којој се налазио и Черчил, путовала ,,Оријент експресом'' који јесте пролазио и кроз Београд.

Дакле, иако је Београд био само једна у низу бројних успутних станица у којој се тај воз на кратко заустављао овај савремени мит нам сведочи о томе како је та пауза трајала довољно дуго да британски министар унутрашњих послова, без пратње и обезбеђења које је по функцији имао, напусти ту железничку композицију, упути се у лагану шетњу београдском вароши, пожели да се освежи и да нешто презалогаји у кафани "Грчка краљица" где је био препознат од стране Београђана који часа нису часили да пронађу Војислава Танкосића и да га обавесте како је "мрски Винстон" нигде другде до у Београду.

Танкосић је, наравно, појурио у правцу "Грчке краљице", препознао Черчила и својски га измлатио на очиглед присутних који су то све пропратили са одобравањем.

Задовољивши тако правду због непримереног садржаја новинског чланка о Србима који је Черчил, наводно, објавио пар година пре тога Танкосић је на велика врата ушао у легенду и постао део једног савременог мита који је ништа друго до потпуна измишљотина.

Да ли ико може замислити ситуацију да министар унутрашњих послова једне од највећих светских сила инкогнито, без знања српских власти, борави у Београду, односно да ли се заиста може поверовати у то да би било ко дошао у прилику да на јавном месту претуче члана Владе Уједињеног Краљевства, а да након тога не уследи јавна и оштра реакција власти у Лондону?

Но, без обзира на то што се у овом случају ради о потпуној измишљотини која нема ама баш никаквих додирних тачака са историјском истином, тај мит по коме је Танкосић у сред једне београдске кафане измлатио Черчила, наставио је да живи и да се препричава све до наших дана.

На крају нам остаје питање да ли је коначно дошло време да ту урбану измишљотину, једном за свагда, препустимо прошлости или ћемо и даље наставити да се самообмањујемо некаквим теоријама завере и псеудоисторијским урбаним легендама.

По том питању ми историчари немамо никакву дилему – завршава причу Дејан Ристић.

На данашњи дан, Аустроугарска је објавила рат Србији, а како је то учинила сазнајте ОВДЕ.

Извор: Блиц