Годинама уназад романи су преузели примат над причама, својим збиркама прича успели сте да скренете пажњу читалачке публике на вреддности ове форме. Да ли приче полако стају раме уз раме са романима?
Можда је форма романа тренутно популарнија међу читаоцима, али не треба сваку добру причу насилно ширити и претварати је у роман. Једноставно, разводнићете је непотребним дескрипцијама или дигресијама, изгубићемо ону ефектност коју носи сама прича. С друге стране, сам чин писања на мањем простору често је захтевнији за аутора, то је, фудбалским речником казано, игра на петопарцу, којој су вични само прави мајстори. Лаза К. Лазаревић је књижевну славу стекао са свега осам написаних приповедака, док је Јанко Веселиновић, на пример, био знатно убедљивији у својим причама о селу, него у покушају да се докаже и као романописац. Речју, да ли ћете нешто писати у форми романа или приповетке првенствено зависи од саме грађе и суштине онога што желите да пренесете читаоцима.
Колико дуго сте скупљали приче и како сте правили одабир о чему ћете писати?
Не бих умео зналачки да вам одговорим на ово питање. Знам само да сам од малена био радознао, вазда спреман да саговорника чујем и саслушам. Свака прича у „Причама уз огњиште“ инспирисана је стварним догађајем, једним или више њих које сам спојио у некој од приповедака. Многа од ових казивања памтим од раног детињства, онако како сам их усвојио, јер сам неретко био у прилици да их и сам саслушам, понекад баш уз огњиште, уз хук ветра и сву силину мећаве. Е сад, да ли је свака прича истинита, односно да ли се баш онако збило како је изнето, нисам сигуран. Једноставно, пренео сам је онако како сам је чуо, а њихова највећа вредност је поука, поука која се неретко може усвојити и/или применити и у данашњем, савременим условима
Која Вам је прича најдража и због чега?
Можда баш ова прва, „Вучји збег“. Свашта се у њој сабрало, од проклетства предака, издаје најближих, па све до оданости и пријатељства двоје прогнаника. С једне стране је човек који је због политичких, идеолошких и иних разлога принуђен да се дуже од две деценије крије у гори, у пећинама, забитим катунима или под ведрим небом, док је с друге стране вучица отпала од чопора. Њихово пријатељство и међусобна захвалност је потпуно безусловна, безвремена и лишена крајњег наума, баш као и њихов заједнички страх од најопакије звери на читавом свету, самог човека.
Из које приче сте извукли највећу поуку о животу?
Свака прича носи одређену поуку, али мене лично је највише потресао живот старице описане у причи „Мој псећи живот“. Реч је о жени која се лишила свих животних задовољстава и жртвујући се због других остала сама и неудата, у друштву једног мачора и неколико паса. Након земљотреса у Мионици остала је и без куће, а живот је завршила неколико година касније у земуници коју је сама ископала. На моје питање да ли за чим жали и да ли је кивна на своју судбину, погледала ме је зачуђено. „Бог с тобом, а за чим ћу жалити?!“, упитала ме је. „Жива сам, здрава, има се шта попити, понекад и појести. Лети ме греје Сунце, зими ватра и шта ми више у животу треба?“ Можда се управо у овом њеном ставу крије и суштина свих наших несрећа, свих нас који кроз живот јурцамо у паничној и еуфоричној потери за силним потребама, а које су нам, неретко, уистину непотребне. У тој вечитој журби готово да и не примећујемо смену годишњих доба, не схватамо када су нам то деца порасла, како смо тако брзо и лако остарили или се разболели. Заправо, све што радимо чинимо у уверењу да ћемо једног дана моћи да живимо и уживамо, а заборављамо да се живот живи сваког дана, да нема репризе и да никада нећемо моћи да вратимо оно што је неумитно прошло.
Приче су писане народским језиком, како сте дошли на ту идеју, уместо савременог начина припведења?
Како изгледа насилни покушај да се осавремени језик наших предака понајбоље смо видели у телевизијској серији „Немањићи“. Све моје приче написане су у првом лицу, у монологу, онако како се заиста говорило у време када смо имали привилегију да неког саслушамо и притом га не прекидамо („извини што те прекидам“ постала је уобичајена флоскула у савременој комуникацији, у време када више нико никог и не чује). У мојим причама заиста има архаизама, али сумњам да ће било коме шта бити нејасно или неразумљиво. Уосталом, ако смо разумели Стевана Сремца и причу о Зони Замфирској, поготову у Шотриној екранизацији истог дела, зашто не бисмо разумели и говор наших бака и дека? Сем тога, српски језик све више осиромашује, лако усвајамо туђице а наше речи заборављамо или их се олако одричемо (то се најбоље огледа у таковазним кроатизмима које изворно припадају нама), говор нам се све више претвара у ономатопеју, бесмислене скраћенице и поштапалице. Бићу пресрећан ако „Приче уз огњиште“ допринесу да се барем једна стара реч отргне од заборава.
Некада се сматрало да је за све „одговорна“ судбина, данас често чујемо да наше „мисли“ креирају живот. Шта је заправо истина?
Све зависи од нашег личног поимања живота и шта, заправо, очекујемо од њега. За неког је добијање сталног посла најсрећнији тренутак у животу док би то исто, рецимо, за некога из света естраде или филмског гламура, била врста казне и незаслужене робије. Шта је срећа? За неког је то само скуп избегнутих несрећа али тога, нажалост, постајемо свесни тек када изгубимо здравље или неког блиског. С друге стране, не тако давно, највећа срећа у једном селу била би када година понесе, када се напуне амбари и магазе, и када се знало да током зиме неће бити глади. То смо одавно превладали, али нисмо постали ништа срећнији. Заправо, суштина свих наших несрећа је стално поређење с другима, стално посматрамо где смо у односу на друге, а то је један потпуно суманути приступ. Чак и када гледамо или читамо о онима на самом врху друштвене лествице често о њима не знамо ништа. Неретко им завидимо, све бисмо дали да смо на њиховом месту, а истовремено немамо појма шта их лично разара и зашто и у том, нама недостижном свету, има толико депресије, алкохолизма, наркоманије, туге, неретко и самоубистава.
У чему су суштинске разлике, судбина некада и овх данас?
У суштини нема разлике. Као мислеће биће човек на овој планети обитује више од 200 хиљада година, али читава цивилизација није превише одмакла, понајмање у духовном узрастању. Штавише, чини ми се да је савремена врста још више огрезла у пусти материјализам, да су све политике, покрети, религијска учења и ратови у историји, заправо, историја отимања, пљачке и грабљења. Да, људи су сорта грабљивица и од вајкада је било лакше отимати од оних који раде и стварају, него да бисмо сами засукли рукаве. Деструктивност се огледа у свакој сфери друштвеног живота и лично верујем да је знатно мање времена пред нама, него оног иза нас.
