Наиме, Ивић и његова супруга Ана не могу да имају деце, па су одлучили да усвоје бебу или близанце из ових крајева. У Бугојну се 1988. године сусрео са извесним правником Драганом, за кога се причао да сређује усвајање деце преко везе.
“Он ме је све испитао - чим се бавим, како изгледа моја жена... На крају је рекао: "У Београду имаш да бираш, али да би усвојио бебу треба ти 10.000 марака". Одговорио сам да ће он од мене добити хиљаду марака ако усвојим бебу, али ако буду близанци, а једно од њих женско, добиће две хиљаде. Уверавао ме је да нема проблема, да он ради у Београду и зна човека, да будем без бриге” - започиње своју исповест Марко.
Следећи пут су се видели 22. јула 1988. године.
“Мислио сам да идемо у сиротиште, али онда смо се зауставили испред болнице. Ту сам се мало збунио, али опет сам мислило да је можда сиротиште ту близу.” - каже Марко.
Драган је прво на неколико минута ушао у болницу, док га је Марко чекао испред. Потом се вратио по Ивића и увео га у канцеларију једног лекара.
“Остао сам сам са доктором и он је почео да ме испитује о свему. Потом ми је рекао да беба кошта 10.000, а близанци 15.000 марака.” - исте цене које је споменуо Драган. Говорио је како је он хуманиста, како је реч о бебама које рађају студенткиње из провинције, које не могу да се удају, али ни да се врате кући са стомаком. Оне дају бебе на усвајање, а онда се деца вуку по домовима, чекајући ко зна колико дуго родитеље. Рекао ми је да и новац који ја дајем њему на руке даље иде за незбринуту децу. Схватите, није ми било чудно што тражи новац, јер је корупција била општа ствар у бившој земљи. Ниси могао код доктора, ако му не даш новац. Зато сам веровао и Драгану да ће преко везе средити да ми брже усвојимо дете.”
Сумња се ипак појавила када је схватио да ово неће бити класично усвојење, односно да ће у папирима дете бити заведено као да га је родила његова жена, нудећи му три опције - да одмах узме бебу, да се врати са женом па да га узму, или да слажу да је његова супруга трудна па да се врате за 9 месеци.
Како даље тврди, када је лекару показао слику своје жене, сестра му је донела мантил и упутили су се у одељење где су лежале породиље.
“Рекао ми је да ставим руку на кревет жене која отприлике личи на моју жену. Кренули смо на први или други спрат. Сусрели смо неке сестре које су поздрављале доктора са много поштовања, чиме сам схватио да није реч о било коме. У једној од соба видео сам девојку која стварно личи на моју жену. Ставио сам руку на кревет. Након тога одвео ме је у беби бокс. Зауставио сам се код једне бебе, привукле ме њене дуге трепавице. Била је анђео и ја сам му то рекао. Одговорио ми је да је то баш беба породиље на чији сам кревет ставио руку. Но онда ми је рекао: "Ивићу, бирај". И ту сам се зауставио. Како да бирам бебу, шта ако хоћу неку другу из тог бокса? Није ту само породилиште од студенткиња, порођају се ту и удате жене - описује своје чуђење Марко.
Међутим, када му је рекао да бира, Марку је то било превише сумњиво, те се вратио у Немачку код супруге и све јој испричао.
“Рекла ми је да пустим све то, да нешто очито није како треба. А када је још дошло до рата, све ми се то смучило. Помирили смо се са судбином. Лепо живимо, 41 година брака и још смо заљубљени.” - прича Марко.
У сарадњи са представницама два удружења родитеља несталих беба, Аном Пејић и Миленом Јанковић, Марко Ивић се провозао Београдом и показао која је болница у питању. Како он тврди до покушаја трговине људима дошло је у Клиничко-болничком центру Звездара.
Марко је недавно на телевизији гледао прилог о крађи беба и схватио да је умало учествовао у том злочину.
“Када сам препознао своју причу, шокирао сам се. Да сам то учинио, да знам да нека мајка још плаче за тим дететом... Како бих ја 30 година хранио то дете, а купио сам га од лопова? Никада себи не бих могао да опростим да будем у том колу. Али тврдим да је тај доктор мени рекао да бирам. Био сам купац, али Бог ме сачувао да не купим, јер ме оно "бирај" одвратило.” - каже он.
Како извршитељи истерују породицу са бебом на улицу, погледајте ОВДЕ.
Извор: Курир
