Она се посебно осврнула на француског председника Емануела Макрона који је више пута позвао на даљу интеграцију саме ЕУ, пре њеног евентуалног проширења. Овде преносимо њен текст у целини.
"Расуђивање о проширењу ЕУ на Балкан годинама се уморно понавља, ништа ново, само препреке с једне стране и жртве с друге стране. Дошло је време да променимо разговор. Разоткрити оне који искоришц́авају чињеницу да је ово проблематично питање да би му наметали клишее и кратковиде или лоше политике.
Мало је ствари свима јасно: ЕУ је спровела масовно проширење пре 15 година, али није успела да се опреми ефикасним средствима за санкционисање држава чланица које одступају од демократског модела. Она је остала унија заснована на добровољном прихватању њених чланова, а то би могла бити само опасна претпоставка.
Изгледа да нема простора за маневар од када је потписан Лисабонски уговор. Па ипак, за наш међудржавни конзорцијум створена је опасна рана, што је показао ауторитарни занос у Мађарској и Пољској.
Данас, дакле, сама идеја да имамо шест других потенцијално девијантних држава - имајуц́и у виду колосалне размере у којој се владајуће класе боре да њихови политички системи раде у складу са демократским правилима - оправдава парализу процеса проширења.
Макрон се чини разумним када се позива на потребу јачања функционисања ЕУ кроз пооштравање политичке интеграције пре наставка дијалога са западним Балканом. Па ипак, он греши и чини да и ми грешимо.
За почетак, процес интеграције западног Балкана је и даље и мучан. Довољно оптимистичне процене наводе 2025. годину као могуц́и датум уласка за земље које су отишле даље тим путем, што су тренутно Србија и Црна Гора. Као што вако вец́ неко време зна, пре него што буде примљена у ЕУ, земља кандидат мора затворити сва преговарачка поглавља и онда доказати да њен политички и економски систем функционише у складу са заједничким правилима. У супротном, свака држава чланица може да одложи њен улазак на неодређено време.
Постизање напретка у процесу отварања и затварања нових преговарачких поглавља само по себи не присиљава земље чланице на неопозиву посвећеност кандидатима. Пример Турске ће бити довољан: земља је направила значајан напредак у дијалогу са Европском комисијом пре 15 година, али њен интеграцијски пут је претрпео прекид, који се сада сматра коначним, по вољи земаља попут Француске.
То значи да Макрон, који се одриче спектра јавног мњења своје земље због опасности од евроскептичног заноса, може једнако лако објаснити својим бирачима да су савршено безбедни: Француска може да удари вето свакој балканској земљи кад год то пожели. Оно што је Макрон могао да објасни уплашеном француском јавном мњењу је да је оно што је заиста битно - процес интеграције - тај сложени пут који омогућава Западном Балкану да се суочи са радикалним реформама како би постао функционално тржиште и либерална демократија.
Да наведем само један пример, без притиска ЕУ, Албанија никада не би започела своју тешку реформу правосуђа. То је таква дестабилизујуц́а реформа за власти Тиране и она која чини да тако много заинтересованих страна ризикује да изгубе свој привилеговани положај, тако да она никада не би почела без спољне интервенције. Да бисмо наставили са примером, супротно ономе што често читамо, европске интеграције дају конкретне резултате, у средњорочном периоду, а неке од њих покрећу унутрашњу динамику коју је тешко предвидети: у ствари, још увек не знамо шта ће се десити са албанским правосудним реформама, с обзиром на јак политички сукоб који је изазвао. Стога, постаје посебно важно за ЕУ да одржи доследан став и подршку током времена како би се осигурало да се жељени резултати ефектно постигну.
С друге стране, како се процес европских интеграција зауставио протеклих година, крхке балканске земље редовно су се суочавале са опасним ауторитарним тенденцијама. Северна Македонија, којој је обец́ан почетак преговора још 2005. године, прошла је кроз страшне године због политичког вета који је наметнула Грчка.
Решење билатералног спора између две земље, које је стигло пре годину дана, требало је да буде награђено без двосмислености у циљу унапређења регионалне стабилности, супротно ономе што Макрон мисли.
Срђан Цвијић (политички аналитичар из института Опен Социетy Еуропеан Полицy, прим. прев) уверљиво говори у прилог увођењу гласања квалификоване вец́ине како би се процениле средње фазе процеса европских интеграција: Западни Балкан не може бити талац хира овог или оног европског лидера, са више или мање солидним европским акредитивима. И овде би Макрон требало јасно да нам каже чему тежи: ако жели да заиста ојача политичку унију између држава чланица, Цвијићев предлог би био одличан почетак.
Мој кратак преглед дакле гласи овако:
Ниједан грађанин ЕУ не треба да буде забринут око отварања преговора са Северном Македонијом и Албанијом, или напретка једне од осталих земаља, јер процес интеграције може бити заустављен од стране било које државе чланице у било ком тренутку;- Пут ка пуноправном чланству још увек је дугачак за свих шест земаља Западног Балкана и не може да се оспорава при свакој промени власти у некој држави чланици;
Постоји техничко време у току којег треба паралелно да се бавимо реформом функционисања ЕУ и осигуравањем да државе чланице које одступају од договорених правила буду недвосмислено санкционисане;
Сви грађани ЕУ требало би да се боје последица парализе процеса европских интеграција Западног Балкана јер су те земље дефакто вец́ интегрисане у европски економски простор, а њихова несигурност може само да наруши функционисање суседне Европске уније.
Ове поруке нису тешко преносиве европском јавном мњењу, могуц́е је мењање наратива о проширењу.
Коришћење Западног Балкана као оружја уцене у унутрашњој политици ЕУ неће никоме помоћи. У ствари, то ће имати ефекат погоршања нестабилности и слабљења демократског система у земљама региона које остају од виталног значаја за ЕУ.
Процес реформи Западног Балкана мора бити заштићен од кратковидних или хировитих политичара, опредељењем за гласање квалификоване већине о средњим фазама њиховог приступа Унији.
ЕУ се неће спасти остављајући Балкан иза себе, већ размишљајући о себи као о 33 земље и уводећи јасна, делотворна правила за деловање своје политичке уније."
Прочитајте ОВДЕ какав је то руски ултиматум Америци.
Извор: Блиц
