С обзиром на велике ризике (чак и претње искључењем из НАТО-а) није јасно зашто председнк Реџеп Ердоган жели баш овај оружани систем. Разлози вероватно леже у новој државној структури, приоритетима владајуће коалиције, консолидацији Ердогановог руководства и војним преокретима у спољној и безбедносној политици.
Ердоган држи контролу над свим државним инситуцијама спољне и безбедносне политике. Председничким декретима обликовани су механизми (новог) режима, укључујући спољнопилитички апарат са новим саветима и канцеларијама. Именовање све већег броја амбасадора у ове канцеларије и на водеће позиције у министарству спољних послова открива Ердоганову стратегију.
У новој структури, свакодневно функционисање спољне и безбедносне политике остаје у рукама биократа, док владајући политички кадрови одређују будући пут спољне политике. Ердоган је у позицији да искористи све те институције за председничку спољну политику. Са свим новим моћима, он је први цивилни врховни командант у правом смислу те речи. Он барата војно-реалистичком влашћу у зависности од домаћких политичких ривалитета, регионалних безбедносних изазова и међународне ситуације.
Ердоганов заокрет у спољној политици тестиран је у Сирији у низу операција на северу како би се задржале курдске Сиријске демократске снаге и елеминисала Исламска Држава. Операције су турске творце спољне политике научиле две лекције - потребан им је ракетни одбрамбени систем и аутономна спољнополитичка линија, јер су имали проблематичну сарадњу са САД.
Нема смисла да Турска тражи војну улогу у региону или изнан њега без националног система одбране. Амерички аргумент да НАТО системи могу покрити Турску није био убедљив у Анкари. Разговори о куповини ракета "Патриот" били су разочаравајући за турску страну.
Изненадни заокрет земље према Русији и њена намера да сарађује са Ираном у Сирији резултат је жеље да се добије ракетни систем и изгради вишедимензионални приступ спољној политици.
Војни преокрет се може видети у три иницијативе - војне операције у Сирији и Ираку и прелазак из строге војне изолације у директну интервенцију, успостављање војних база изван земље и настојање да се створи амбициозна одбрамбена индустрија као инструмент за војни и економски развој.
Турска жели да изгради сопствене производне могућности да би мање зависила од других и стекла базу купаца. Традиционални извоз турске одбране била су оклопна возила, а сада су ту бројни сложенији производи.
Ердоганова одлука о куповини С-400 система, упркос америчким претњама санкцијама и генералном незадовољству НАТО-а, има смисла у складу са овим помаком у спољној политици.
Турски лидери тестирају толеранцију САД и међународне заједнице, док изражавају своју скепсу према либералном светском поретку под америчким вођством, пише "ЛобЛог".
Према Ердогану, нова спољна политика ће подићи регионални и међународни профил Турске на нови ниво. Он не сматра да ће Трамп наметнути санкције Турској, а није оклевао ни да упозори на одмазду уколико дође до таквих мера.
С-400 ће, у крајњем случају, послужити као тест за одрживост Ердоганове политике у наредним месецима.
Баз обзира на еволутивни правац нове политике, јак утицај председника на одлуке о спољној политици ће се наставити. Поред тога, војска и обавештајне службе ће играти улогу новој линији политике.
Традиционално западно орјентисана Турска постала је ствар прошлости. Куповина С-400 са свом политичком подршком, посвећеном институционалном структуром и одобрењем од стране безбедносне елите - државна је политика.
Прочитајте ОВДЕ праву истину о моћној руској нуклеарки на мору, коју Запад назива — „плутајући Чернобиљ“!
Извор: Блиц
