Правда

Каријеру је започео крајем осамдесетих са коњским репом и минђушом у увету у оквиру Демократске странке, на чије ће чело доћи 1994. године, по некима, након пуча унутар странке када је на лидерској позицији сменио Драгољуба Мићуновића.

Мото који ме вуче напред је – никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи. Поразе не доживљавај лично. Никад се не нервирај због политике.

Од тог тренутка почела је његова ера која је странку почела да удаљава од "београдских интелектуалистичких кругова" и приближава народу уз чувени предизборни слоган састављен од само једне, али ефектне речи - "поштено".

“Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају. Храброст је у томе да се радницима каже истина.

Ширим народним масама у Србији Ђинђић никад није био по укусу. Сматрали су га издајником, страним плаћеником, свиленим, интелектуалцем који се размеће страним речима и нејасним теоријама, просто - никад га нису разумели.

“Живот је суров, а у њему успевају само упорни и истрајни. Они који из било ког разлога не искористе своју шансу као земља и као појединци, можда ће имати добре разлоге, или изговоре за то, али ће остати ван игре.

Често су гласали за коалицију у којој се он налази из ината према властима, тачније Милошевићевом режиму, али не и за њега директно. Уживао је подршку људи из урбаних средина, али то никад није било довољно за потпун успех. Стално је морао да се "шлепује" уз друге, оне са дефинисанијом националистичком цртом попут Вука Драшковића и Војислава Коштунице. Радио је то свесно и прорачунато и никада то није крио.

“Нема спавања. Не можете ви да будете светски прваци, а да спавате. Спавајте пет, шест сати. Шта вам више треба да спавате. Спаваћете кад будете у пензији. Пензионери могу да спавају. Ако нисте у пензији немојте да спавате. И то је добро за линију. Нема субота, недеља, празници. Ако хоћете да постигнете неки велики циљ, нема празновања. Нема оно – има 170 слава у Србији годишње. Славићемо када победимо. Не можемо ми да победимо, а да у време тренинга славимо.

Ипак, Ђинђић је био довољно упоран да све време тражи начине да се наметне гласачима и да на крају оствари свој циљ - да победи Милошевића, свргне са власти и стане на чело Србије. Па макар и преко Коштунице и коалиције састављене од практично свих постојећих српских политичких странака и покрета знаним као ДОС.

“Великих промена нема без великих напора. Великих промена нема без нових правила, креативности и одлучности. Велике промене се не догађају саме по себи, еволутивно, прерастањем једног система у други. Оне се догађају дисконтинуитетом, ломљењем окова и успостављањем нових односа.

Међутим, још мање су га волели и кад је постао власт. Оптуживали су га да "продаје земљу", да ради за оне који су нас понижавали и бомбардовали, да српске јунаке предаје Хагу као злочинце, да уништава Србију и српство...

Био је крви за све, увек на мети, мрзели су га политички противници, али су га, по свему судећи, једнако мрзели и они који су са њим сарађивали и климали главом у његовом присуству.

Хирург који вас оперише није вам баш симпатичан. Симпатичнији вам је онај лекар који вас уверава да сте у одличном стању, да операција није потребна, да ћете оздравити пијући чајеве. Желим да људи уважавају мој рад, не да ме воле. Циљ ми је да се власт у Србији мери по томе шта је од постојећих реалних шанси својим трудом и вештином искористила за земљу, а не по томе како лепо прича, удвара се народу и какве добре намере има.

Иако филозоф по образовању, Ђинђић је био прагматичар и технократа, човек заљубљен у модерне технологије и савремени свет и његова достигнућа, а политику је доживљавао као посао, државу као компанију, свет као тржиште, проблеме као изазове које треба решити како би се ишло у будућност о којој је често говорио.

Данас знамо да је бег у будућност понекад неопходан како би несрећна стварност уопште могла бити прихваћена. Понекад реално размишљати значи не прихватати реалност у њеној датој форми, него је пројектовати у нешто боље.

Ликвидиран је под гомилом сумњивих околности 2003. године у 50. години живота испред улаза у Владу Србије док је на штакама излазио из аутомобила.

Постоји много теорија о атентату на њега, али већина аналитичара се слаже у томе да би кључ за његову ликвидацију требало тражити у његовој промени односа према Косову - најскупљој теми на овдашњем политичком тржишту.

Наиме, непосредно пре атентата, Ђинђић је отворио тему Косово и кренуо у својеврсну међународну офанзиву покушавајући да нађе решење за кључни проблем српске државе - јужну покрајину.

Писао је Путину, Блеру и Бушу покушавајући да их покрене да потраже прихватљиво решење за Косово, које је, по њему, "опасно почело да клизи у независност".

“Прва опција је федерализација у којој би Албанци и Срби имали сличан статус као Муслимани и Хрвати у БиХ. Ово решење би омогућило довољно гаранције Србима да уживају своја права у складу са самоуправом на Косову. Овакво конституисано Косово би имало асиметричан статус у односу на Србију - више од покрајине, мање од федералне јединице. Друга опција, у случају да прва не успе, угледала би се на Кипар, са територијалном демаркацијом, али непромењеним границама. У овом случају, Срби би организовали свој политички живот углавном у северном Косову. Трећа опција у случају да ове две не успеју, биће промена граница споразумом. У том случају, српска национална заједница би добила свој део територије”, написао је Ђинђић у писму Тонију Блеру.

Иако се често мисли да је отварање ове теме било врло непопуларно у Србији, те да је због тога Ђинђић постао још омраженији него раније, изгледа да то баш и није истине.

Наиме, у једном од последњих интервјуа он је казао да је ситуацију сасвим супротна - свет није желео да се уђе у процес решавања "косовског проблема", а српски народ је показао интересовање.

“Свет није расположен за то, али сам веома задовољан што сам видео да су људи у Србији много расположенији него што сам очекивао. То јесте једна контроверзна и врућа тема, али лидери морају да отварају такве теме, а не да подилазе јавности, него да указују на проблеме. Косово нам је проблем, не можемо да затварамо очи пред реалношћу - казао је Ђинђић.

Извор: Ало