Рудић је сведок историје, са места функције коју је обављао, присуствовао је многим важним и занимљивим догађајима везаним за непосредну прошлост Србије и породицу Милошевић. Гост се присећа дешавања 5. и 6. октобра 2000. године, око и унутар резиденције председнка Србије, у којима је имао важну улогу.
Рудић тврди да Милошевић није ухапшен, већ да се сам предао, описује дуге и тешке преговоре које је водио са комадантом ЈСО Милорадом Улемеком Легијом и открива пророчанске речи које је Улемеку тада упутио, наводи ко се све тих дана нашао у вили у Ужичкој улици и каква је њихова улога била, одгонетава питање могућег политичког азила Милошевића у Русији и саоштава како се председник тих дана држао.
Гост наводи кључне људе из врха тадашњег режима који су издали Милошевића и помогли странцима до доведу нову власт. Рудић говори о лику и делу Милорада Улемека, својој сарањи са Радованом Стојичићем Баџом, о учешћу у Деветом марту, о правој служби Насера Орића у структури МУП-а Србије.
Рудић саоштава ко је долазио у кућу Милошевића, ко као сарадник, ко као пријатељ и ко се од политичких непријатеља из опозиције умео обрести у Ужичкој улици. Вајни опозиционар Шешељ долазио у резиденцију председника, а Рудић је једном приликом чак слушао разговор, чија је садржина сматра срамота за Шешеља.
Многи су се показали као лажни пријатељи Милошевића, један од њих је Карић, који није излазио из куће Милошевића, а касније га се одрекао. Такође, многи су причали како су били најближи сарадници Милошевића, а он их није нити видео, као нпр. Дачић, с којим је Милошевић разговара на нивоу: „мали проспи пепељару.“
Будући да је био присутан на разним преговорима унутар државног врха и истог са странцима, Рудић издваја шта је најважније чуо везано за крупна питања садашњице.
Гост веома сликовито и хумористично описије догодовштине и анегдоте које је имао са Милошевићем, даје своје тумачење лика, дела и завештања бившег председника, износи своје мишљење о односима унутар породице Милошевић и новоди животне навике председника Милошевића. Рудић доноси нови поглед о верском, родољубивом и материјалном опредељењу Слободана Милошевића.
Говори о феномену постављања нестручних људи из редова политичара на важна места државне управе, који треје већ дведесет година. У саставу данашњег режима као такве између осталих истиче Јадранку Јоксимовић, Николу Селаковића, а нарочито Ивицу Дачића, кога види као „малог“ човека, једног од оних кога је ово несрећно време изнедрило. О Дачићу између остало каже, он се бламира изигравањем певаљке, јер: „клима је таква, окружили су се малограђанима па он сам мисли да је супер, да је то уствари добар штос, а није помислио да је лош штос што је потписао Бриселски споразум, да је признао државу Косово.“
Ивица Дачић је ухапсио Караџића и Младића и изручио их суду у Хагу, што је скрајнуто, циљано се ради на забораву тога чина издаје. Рудић најнегативније оцењује улогу Небојше Павковића, кога види као издајника и тврди да је Павковић: „завршио у Хагу зато што је убијен Зоран Ђинђић, јер је он био гаранција за такве скотове као што је овај...“ , он није никаква војна легенда, генерал Лазаревић је изнео рат на КиМ.
Рудић се гнуша и побија неистине које Павковић о њему изнео у интервју једном познатом јутјуб каналу. Рудић нема лепо мишљење нити о Милораду Додику, подсећа да је Додик прихватио да је почињен новодни геноцид у Сребреници, на основу те чињенице и сазнања о метеријалном богаству Додика, износи мишљење да је он лажни родољу. Сматра да после петооктобарске власти немају своје мишљење, већ да по њег иду у америчку амбасаду.
Приметио је уплив НВО у владу Србије, који је своју кулминацију доживео избором Брнабићеве за премијера Србије. Негативно оцењује спољну и унутрашку политику владе и председника Србије, за кога каже да: „ни једним својим гестом није показао да је државник. Вучић кука и лелече по новинама и плачипичкари“ ... уместо да решава ситуације не жалећи себе. Поредећи све државике Србије после Милошевића, каже: „тешко да неко може да заузме то место које је остало празно иза Слободана Милошевића. За разлику од неких данашњиг председника, Слободан Милошевић није тукао жену.“ Рудић сматра да је Западне пропаганда подржана од стране домаћих издајника натурила јавности у Србије лажну представу о Милошевићу, али верује ће истина о Милошевићу ће кад тад изаћи на видило.
Прочитајте ОВДЕ ко је то и пре 34 године знао шта ће нам се десити.
Извор: Правда
