“Како другачије да им се супротставите када су они обесмислили све институције, а нарочито изборе, скупштину и правосуђе? Како другачије да допрете до грађана, ако су средства масовног општења, а нарочито телевизије с националном покривеношћу, у функцији власти, због чега систематски духовно трују публику? Другим речима, опозиција нема другог избора”, казао је Бакић.
Говорећи о новом Закону о слободи вероисповести, чије усвајање планира црногорска власт, Бакић је истакао да га треба схватити као покушај слабљења и дисциплиновања неистомишљеника, уношења раздора у опозицију и сузбијања опозиционог делања.
“Митрополија црногорско-приморска представља режиму, истине ради, не само овом у Црној Гори, већ и оном у Србији, непослушну, а историјски укорењену и важну друштвену установу, што ауторитарни режим не подноси, јер захтева слепу послушност свих друштвених група и установа, па отуда нови закон треба схватити као покушај слабљења и дисциплиновања неистомишљеника, уношења раздора у опозицију и сузбијања опозиционог делања уопште”, оценио је Бакић.
Какви су тренутни односи између Србије и Црне Горе?
“Нажалост, лоши су”.
Последње заоштравање односа између две земље било је због намере Црне Горе да усвоји иновирани Закон о слободи вероисповести. Због питања статуса имовине којом сада управља Српска православна црква у Црној Гори, оштре поруке стигле су и од црквених великодостојника и појединих тамошњих политичара. Да ли је ово јерско, национално или политичко питање?
“Верско и политичко се често прожимају. Наиме, свакој власти потребно је што убедљивије правдање, а конфесије одвајкада правдају власт. У Старом завету стоји: „Извршавај наредбу краљеву, и то због заклетве Богу (…) јер краљева је реч најјача, и ко му сме рећи: ‘Шта то радиш?’“; а у Новом: „нема власти да није од Бога“ и „Подајте цару царево, а Богу божје“. Отуда се владари најчешће труде да имају задовољну црквену јерархију, а потоње да буду послушне властима. СПЦ у Србији, кроз уста патријарха Иринеја, правда ауторитарни режим упркос бројним показатељима његове умешаности, јер стално добија вредне поклоне из буџета, тј. од сиромашних пореских обвезника, док сама не плаћа ни порез на добит коју остварују њена предузећа ни на имовину, па је постала једна од најбогатијих установа у једном од најсиромашнијих друштава у Европи. Истовремено, већ од малих ногу се људи посредством веронауке заглупљују, па данас имате и разноврсна измишљања традиција попут магијских радњи у возилима градског превоза, док она пролазе крај православних храмова, или освештавања кафана, коцкарница и куплераја, па и духовних тровачница познатих под називом „ријалити“. У последња два века, добу национализма, цркве су неретко његови проводници, па је то случај и сада свуда на Балкану, а веома често и другде.
У конкретном случају, међутим, ваља нагласити да Митрополија црногорско-приморска представља режиму, истине ради, не само овом у Црној Гори, већ и оном у Србији, непослушну, а историјски укорењену и важну друштвену установу, што ауторитарно-мафијашки режим не подноси, јер захтева слепу послушност свих друштвених група и установа, па отуда нови закон треба схватити као покушај слабљења и дисциплиновања неистомишљеника, уношења раздора у опозицију и сузбијања опозиционог дјелања уопште. Отуда је за све противнике ауторитарно-мафијашког режима у Црној Гори, а не само за православце или православне Србе – кажем ово као Србин, али и као некрштени агностик, левичар и противник сваког ауторитарног и нарочито мафијашког режима – важна подршка Митрополији у отпору том и таквом режиму. Уколико се пак националистички размишља, онда ће потреба за обрачуном са „српском“ црквом превагнути над отпором режиму, па ће национализам, овога пута црногорски, по ко зна који пут на овим просторима, задуго одложити, ако не и онемогућити, демократизацију друштва.
Иако ни председник Црне Горе Мило Ђукановић ни председник Србије Александар Вучић по Уставу нису најјаче политичке фигуре у систему, када год се говори о односима двају земаља, персонификација су управо Ђукановић и Вучић. Које су сличности између Вучића и Ђукановића?
“То су политичка браћа од стричева, Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Данас имају бројне рођаке у свету, а неки су веома моћни: Владимир Владимирович Путин, Тајип Ердоган, Доналд Трамп, а иза њих Виктор Орбан. Црногорски главар свакако најдуже влада у Европи, већ око три деценије. Претпостављам да му је циљ да надмаши краља Николу Петровића. С обзиром на годиште и досадашњи стаж, као и међународно и домаће црногорско окружење, на добром је путу, благош свима нама којима је Црна Гора на срцу, а нарочито самим грађанима Црне Горе. Он је Вучићев старији брат, па млађи, не само од свога оца и стрица, већ и од њега вредно учи. Једно време их је саветовао Беба Поповић од којега су обојица извукли све најрђавије што се од једнога човека може извући, а то, када је реч о Беби, нико не сме да потцени. Устав у ауторитарним режимима ништа не вреди, већ се, сетимо се режима Слободана Милошевића, моћ сели с најмоћнијом личношћу с положаја на положај, који она тренутно заузима, сасвим независно од онога што у уставу пише. Оно што браћу од стричева одваја од осталих рођака јесте и она повезаност, као баштина ратова за југословенско наслеђе. О њима и домаћа и страна штампа наводи озбиљне и прилично веродостојне показатеље, а тужилаштва, наравно, ни прстом не смеју да мрдну, све и када би хтела”.
Један сте од првих професора са београдског Универзитета који је подржао протесте “1 од 5 милиона”. Протести у Србији још трају, док су у Црној Гори “на паузи” и постоји најава да ће бити настављени пре јесени. Шта мислите о том виду борбе?
“Ауторитарно-мафијашки режими с доминантном партијом - у Црној Гори ДПС, а у Србији СНС, изазивају овакву врсту делања. Како другачије да им се супротставите, када су они обесмислили све институције, а нарочито изборе, скупштину и правосуђе? Како другачије да допрете до грађана, ако су средства масовног општења, а нарочито телевизије с националном покривеношћу, у функцији власти, због чега систематски духовно трују публику? Другим речима, опозиција нема другог избора. Сетимо се, ни режим Слободана Милошевића није пао без побуне на улици, јер такви режими не падају на изборима, чак иако на њима изгубе. Превелики је мафијашки улог да би могли да признају пораз и мирно предају власт. Да ли после водећи припадници таквог режима могу мирно прећи у опозицију, осим ако се с њом не нагоде на штету грађана?
У Црној Гори и у Србији је било случајева објелодањивања плагијата докторских радова политичара, који за то нису сносили никакве конкретне последице, него су некад били и унапређени. Какву нам то поруку шаље?
“Главари нам поручују: Безочни лоповлук се исплати! Лажите што масније, крадите колико год можете захватити! Ако сте властима послушни и имате моћног патрона, можете без опасности објелоданити сву своју бестидност, и напредоваћете упркос њој, јер имате политичку подршку. Наравно, немате своју личност, јер она не сме постојати, немате достојанство грађанина, јер грађанин не сме постојати, о републици не смете ни сањати, јер у њој се ауторитарно-мафијашка власт не може одржати и притом трабуњате о нацији и њеном исконском постојању и неописивом достојанству и величини, јер национализам све претходне чињенице замагљује, а власт хуља продужава. Свакако, овај национализам помаже и онима који од јутра до сутра раде више привремених или повремених послова како би прехранили себе и породицу да не виде ни сву биједу и јад у којима проводе своје животе ни оне који су за то одговорни”.
Члан сте неформалне групе интелектуалаца “Самоодбрана”. Колико је важно да се интелектуалци удружују и износе ставове о актуелној власти, проблемима у друштву?
“Интелектуалац је стваралац у науци или уметности који јавно износи ставове о јавним стварима које га се лично не тичу (у смислу извлачења неке користи), у циљу утицања на јавност. По правилу су интелектуалци велики индивидуалци и тешко се удружују. У овом случају је, међутим, реч о изузетној ситуацији, јер припадници Самоодбране су одреда најдубље забринути због катастрофалног друштвеног стања у којем се грађани једне републике масовно претварају у обичне поданике ауторитарно-мафијашкој власти која је отела њихову републику, док те непријатне чињенице замагљује баналним национализмом-на пример мегаломански пројект „Београд на води“ који би требало да има „највишу кулу“ и „највећи шопинг-мол“ на Балкану, док би се на свим улазима у Београд на високим јарболима вијориле велике националне заставе. Власт то чини газећи достојанство личности, обезбеђујући им посао или претећи да ће остати без њега, најчешће за биједну надницу и у очајним радним условима, само ако њихови најближи и други које морају да обезбеде као сигурне гласаче гласају за владајућу странку, и демагошки их залуђујући преко контролисаних средстава масовног општења. Када имате такав систем, немате слободну личност, достојанственог грађанина, нити републику, већ тек једну банана-државу која зависи од вођа чију власт суштински одржавају велике силе, чији се капиталисти богате на беспоштедном израбљивању понижених и обезвређених људских бића на периферији светског капиталистичког система. Напослетку, забринути смо и због демографско-привредних трендова који јемче убрзано старење, сиромашење, па и могуће постепено нестајање нације, ако се не зауставе и не преокрену негативни дугорочни трендови. Удружили смо се из дубоког осећаја очајања који изазива у свима нама стање друштва у којем живимо, као и због дубоког осећања одговорности пред тим друштвом у којем смо стекли известан углед. Потребна је међусобна солидарност и велики рад да би грађанска Самоодбрана била успешна, иако то није и јемство успешности с обзиром на дубоке структурне препреке - периферни положај у светском капиталистичком систему, патронажно-клијентелистички политички систем и исквареност људских карактера у последње три до четири деценије - које стоје пред сваким рационалним делањем друштвених група”, рекао је Бакић.
Прочитајте ОВДЕ како је Мирослав Лазански одговорио Рамушу Харадинају.
Извор: Вијести
