Не само што послује са губитком и што се задужила више од 50 милиона евра, него није извршила ни једину инвестицију за коју је јавност знала да је предвиђена уговором – до 2017. није уложила 19 милиона евра у изградњу система за наводњавања.
До сада је у систем који још не ради уложила свега 7,5 милиона, што би могао да буде и разлог за раскидање уговора. Међутим, већина стручњака сматра да до тога неће доћи јер је стратешко партнерство са Уједињеним Арапским Емиратима углавном обавијено велом тајни, укључујући у то и остале уговоре са компанијама из тог дела света.
Подсетимо, по уговору који је склопљен са Ал Равафедом, та компанија је у Србији основала фирму у којој је и наша држава имала 20 одсто удела, али су све управљачке функције биле поверене партнерима. Могуће да је од почетка сумњу требало да побуде пречесте смене и оставке у саставу Надзорног одбора и на месту директора, али колико је јавности познато, реаговања државе није било, и поред тога што су резултати пословања били далеко испод очекивања.
Тако је, на пример Министарство одбране, чијих је 3.500 хектара у Карађорђеву ушло у листинг изнајмљених парцела, на име закупа од Ал Равафеда добила шест пута мање новца него што је приходовала када је Војска Србије управљала тим имањем, или што би добила такође на име закупа да је по просечној цени за хектар изнајмила бачким паорима.
За економисту Бранка Павловића, основно питање је зашто је држава уопште улазила у такав аранжман, какав је уговор склопила и по којим критеријума.
– Ако се из понашања друге стране не види да је она спремна да изврши уговорне обавезе, уговор би могао да се раскине, али би могао и да се поништи уколико се испостави да он није у складу са Уставом или да није у интересу земље. Иначе наша држава пречесто посеже за уговорима са странцинма који се, као и у овом случају, базирају на међудржавним споразумима и онда се та сарадња провлачи кроз посебне законе. Другим речима, осим Устава, за те стране инвеститоре домаћа регулатива не важи. Такође, обично је предвиђена и међународна арбитража, али она по правилу штити капитал и мале су шансе да се кроз тај механизам успе – каже Павловић.
И Данило Шуковић из Института за економска истраживања, тврди да је у последњих 20 година склопљено превише тајних уговора са великим компанијама. Држава се обично правдала да то тражи друга страна, али се не зна због чега је наша страна на то пристајала. Због тога јавност најчешће сумња да се иза разних великих приватизација или пословних уговора крије неки (или нечији) други интерес. За њега није спорно то што компанија у Србији послује са губитком, јер ће га сама и покривати, али јесте проблем ако се партнер не придржава уговора или ако држава није предвидела механизме да у том послу заштити свој интерес.
– Последњих година се множе уговори који нису доступни јавности, од ЈАТ-а, Фијата за који се може испоставити да ће овде доживети фијаско, па ПКБ, РТБ, Аеродром… Све садашње и претходне власти нису биле имуне на такве послове јер они доносе тренутно политичке поене, ето довели су великог инвеститора, али не помињу какве су му повластице дали и хоће ли дугорочно уговор испасти штетан, јер да није тако, због чега је он у овом тренутку нетранспарентан. А иде се дотле да су и најосновнији подаци сакривени од грађана, на пример колика је цена коју је купац платио, под којим су му условом уступљени земљиште или неки други ресурс, да ли постоји економска стратегија која оправдава субвенције или неке друге погодности понуђене како би страна компанија дошла овде – каже Шуковић и наглашава да се може сматрати како је држава сама склопила такве коруптивне уговоре, ризикујући дугорочну штету због тренутне политичке користи, што је могуће само у друштву где су институције слабе.
Прочитајте ОВДЕ како је Вучић одустао од живота просечног Србина.
Извор: Данас
