Вашингтон је, у преамбули извештаја, проценио да би Совјетима било потребно око 50 дивизија за напад на Тита и око два дана убрзаних припрема. Главни удар ишао би преко територија Хрватске. "Совјетски Савез већ дуго има своје интересе у СФРЈ и очекивано је да Совјети желе да искористе нестабилну ситуацију у случају Титове смрти или његове трајне немогућности да обавља своју функцију....", написали су аналитичари ЦИА-е 1977 године. Документ СР 77-10027 написан је за највише политичке и војне службенике у Белој кући и Пентагону.
Напомиње се корисницима како се темељи на проценама раније употребљених снага Варшавског пакта, топографије подручја предвиђених војних операција и копнених комункација на истом подручју. У разјашњавању политичког и војног контекста у којем је састављен овај амерички тајни извештај нужно је напоменути неколико битних ствари. Јосип Броз Тито је у време писања ове анализе ЦИА-е био при крају живота. Слаб и болестан, опадајућег утицаја на збивања у СФРЈ. Већи део својих ингеренција пребацио је на Стану Доланца. А овај је у низу јавних настпа, као аутентичан тумач Титове политике, наглашавао анимозитет према Совјетима. Поготово у склопу московског начела ограниченог суверенитета проглашеног за државе чланице Варшавског пакта, које је увео Леонид Иљич Брежњев, тадашњи шеф СССР-а.
Прашко пролеће заустављено је војном интервенцијом. Југославенско вођство такав сценаријо никада није искључило. "Не верујемо да би Совјети посегнули за војном интервенцијом као што је то био случај у Чехословачкој", мишљења су аналитичари ЦИА-е. "Постоји аналогија, али постоје и битне разлике које указују да Совјети неће напасти Тита и Југославију". По њима два су најважнија стратешка разлога против интервенције: СССР се не граничи са СФРЈ нити има превласт над њом.
Друго, Југославија не лежи на стратешком правцу којим би Запад могао да угрози СССР. Ипак, војна интервенција великог интензитета изложила би Москву значајним ризицима. Југославија би, готово сигурно, пружила оружани отпор, а продужена борбена деловања отворила би могућност интервенције на страни СФРЈ. Ипак, упозоравају Американци, то не значи да би Брежњев и СССР одустали од војне интервенције.
Таква одлука би била без преседана и захтевала би најмање 50 дивизија из држава источног лагера уз мобилизацију 500.000 људи", стоји у споменутом документу. "Ако СССР одлучи да нападне вероватно би брзо освојио равнице на северу СФРЈ, али не би успео да окупира сву територију у кратком раздобљу. Ситуација би убрзо прерасла у герилски рат, сличан оном које се збивао у Другом светском рату уз све политичке, и војне ризике за Москву. Уз могућност интервенције Запада."
Напад на Тита и Југославију започео би напредовањем шест до осам оперативних армија Варшавског савеза, тврде амерички обавештајци. То је састав од 20 до 30 дивизија и између 4000 и 7000 хиљада тенкова. Број војника који би у првом таласу кренули на Југославију досегао би 400.000. Углавном из војних округа Кијева, Одесе, Карпата.
Од источноевропских армија, Бугари (три до четири дивизије) би били најважнији партнери због познатих напора око територија са СФРЈ и дубоких етничких тензија. Мађари (три до четири дивизије), према проценама ЦИА-е, не би били превише одушевљени и вероватно би само пружали логистичку подршку. Међутим, ЦИА тврди да би Москва распиредила војску уз границу осигуравајући њихову неутралност.
Њима би се, по потреби, додала и елитна бомбардерска авијација из база у СССР-у. Тиме би, готово сигурно, била осигурана премоћ снага Варшавског пакта над ратним ваздухопловством СФРЈ", процењују амерички експерти. У Јадранско море, судећи према ЦИА-и, би упловила ојачана Средоземна флота: најмање тридесетак ратних бродова, око 25 подморница и још осам десантних бродова. Американци су били уверени, према размештају снага Варшавског пакта, да инвазија на Југославију није могућа у сасвим кратком року. "Само једна дивизија совјетске армије, она у Мађарској, стационирана у радијусу од 100 километара од границе СФРЈ. Москва нема својих дивизија у Румунији и Бугарској те би већину инвазијских снага требало помакнути барем 1000 километара да се досегну границе СФРЈ."
То би значило следеће: јужна група совјетских армија из Мађарске могла би заузети полазне положаје у раздобљу од три дана. Румунским и бугарским дивизијама требало би између једног и три дана. Дакле, унутар 10 до 20 дана. Прави проблем настаје код транспорта делова инвазијских трупа из Војног округа Одеса.
Најважнији и најсигурнији индикатор да се Совјети спремају да ударе на бившу Југославију и с коликим бројем војника, по мишљењу Вашингтона, биле би такве активности. Ипак, нема јемства. Такво стање би могло да траје месецима и да доведе СФРЈ у тежак положај. "Успешан отпор совјетској инвазији укључује моблизацију југославенске територијалне одбране. Наоружавање цивила могло би да повећа ризике грађанског рата различитих етничких скупина." ЦИА тврди да би, упркос свему, Варшавски пакт имао могућност изненађења с обзиром на време, место и начин напада на Југославију.
Совјетска војска, према овој анализи инвазије на СФРЈ, покушала би да постигне следеће циљеве у првим сатима напада. Брзи упад преко границе, избијање на западне границе СФРЈ како би се осигурали од могућег упада НАТО-а, заузимање кључних политичких, административних, положаја и најважнијих комуникацијских центара. Преко територија тадашње Социјалистичке Републике Хрватске, а из правца Мађарске, развили би се главни нападни правци Варшавског пакта. То је најпогоднији терен за масовни напад оклопно-механизоване војске.
Аналитичари ЦИА-е обрадили су и могућност изненадног напада совјетске војске и сателитских снага Варшавског пакта на Југославију с територија неутралне Аустрије. "Такав смер пружио би тек ограничену стратешку предност уз велики политички ризик ширег сукоба због упада у Аустрију", написано је у документу. У првом ступњу совјетска војска и њихови сателити концентрисали би се на заузимање великих градова: Загреба и Београда.
Други део удара кренуо би из Бугарске, отвореним коридорима, према Нишу и Скопљу. ЦИА каже да не би требало очекивати исто тако снажан напад на југу (лакше је бранити обалу) и средишњем планинском делу државе. Совјетска морнарица концентрисала би се на заштиту стратеших положаја у Отрантским вратима од уласка НАТО бродова и евентуалне војне интервенције с иалијанске обале. Занимљиво, ЦИА је предвидела деловање просовјетске пете колоне у СФРЈ.
Она би се укључила у диверзантске и субверзивне операције у позадини, где би постројбе Варшавског пакта покушале да изведу велике падобранске десанте на кључне југославенске цивилне и војне аеродроме (поготово Загреб и Београд), који ће им послужити као средишта логистичке подршке и допрему материјала. У исто време совјетска авијација извела би масовна електроничка деловања како би парализовала југославенске радаре, протуавионске саставе и урушила заповедни ланац.
Американци тврде да би Совјети, ако рачунају на успех инвазије, морали да осигурају брзо спајање падобранских постројби с механизованим и оклопним дивизијама које напредују из смера мађарске и бугарске границе.
Амерички аналитичари нису сигурни да би, након релативно успешног првог удара, снаге Варшавског пакта успеле тако једноставно да консолидују своје позиције. "Више од 80 посто територија СФРЈ није погодно за деловање масовних оклопно-механизованих постројби и велике падобранске десанте, односно конвенционални рат." Нагласак је стављен на брда јер неприступачан терен ограничава мобилност возила на мали број лоше одржаваних путева.
Такав терен, у исто време, отежава приступ хеликоптера за превоз војске и материјала. Укратко, савршена ситуација за герилски рат. "Колико је нама познато, војни стратези и планери у Москви нису детаљно разрадили проблеме вођења војних операција на таквом терену и урбаним подручјима. Надаље, готово смо сигурни да би совјетска инвазија довела до озбиљног цивилног отпора, пуно снажнијег него у време интервенција у Мађарској 1958. и Чехословачкој 1968., што је озбиљна препрека и проблем за консолидовање стања у Југославији", закључује ЦИА упоређујући инвазију с нападом Wермацхта на Краљевину Југославију. "Користили су исте правце главног напада, у недељу дана заузели су Загреб и Београд, напредовали важним комуникацијским коридорима у дубину територија и уз обалу и присилили тадашњу краљевску војску на капитулацију", описују почетак Другог светског рата на Балкану.
Поступно су герилска деловања расла у опсегу и снази. Окупацијске снаге држале су под контролом низинска подручја на северу земље с добрим комуникацијским правцима. У брдовитој унутрашњости Немци су се концентрисали на одбрану индустријских средишта, виталних комуникација. "На врхунцу окупације Силе осовине одвојиле су између 30 и 35 дивизија уз значајне полицијске снаге како би ситуацију у Југославији држале под контролом", констатују амерички обавештајци. У политичком контексту спомињу се још неки ризици: Москва би ударом на СФРЈ створила велику кризу у односима с тзв. Покретом несврстаних и вероватно би се створио велики антисовјетски блок заједно са Западом.
"Влада СФРЈ, без сумње, држи како су набројени фактори довољни да Совјети не покрену инвазију. Москва, пак, могла би узети у обзир све бенефите војне интервенције на СФРЈ (или ризике којима се излажу ако одустану од напада) да би оправдали могућу штету и губитке током саме војне операције. Ако донесу одлуку о почетку инвазије, Москва има могућност да изведе напад с великом војном силом. За припрему инвазије снагама Варшавског пакта би било потребно најмање два дана.", битан је закључак из документа. Јачина отпора против Совјета зависила би и од ратних залиха у СФРЈ и могућности коришћења других ресурса, попут хране и лекова.
Американци немају прецизне податке о томе, али истичу да се не може очекивати дуготрајна кампања герилског ратовања. "Осим ако СФРЈ осигура значајне линије одбране изван граница државе", а њих би Совјети јако тешко могли да затворе због врло дуге морске и планинске границе с Италијом, Аустријом и Грчком. Не постоји трунка сумње да би интервенција Источног блока у бившој Југославији довела до потпуног рушења постојећег односа снага у Европи.. Тешко је рећи да ли би НАТО интервенисао и бранио Југославију. Брежњев и Џими Картер, тадашњи председник САД-а, нису желели да шире сукоб и да рескирају нуклеарни глобални рат. Југославија је преживела, баш као СССР, још 15-ак година и распала се. На нешто насилнији начин него СССР.
Прочитајте ОВДЕ који је то човек пре 34 године знао шта ће нам се десити ал га нико није слушао.
Извор: Espreso. rs/Express. rs
