Пише: Александар Милошевић
Од петоро посланика који су прихватили да пробају како је живети с оволико новца, Вучић је први одустао, потрошивши све паре за само 10 дана.
„Са двоје мале деце не може дуже ако нећете да их оставите да гладују“, рекао је тада посланик Вучић, одустајући од живота просечног Србина.
Брзо премотавамо филм 14 година унапред, када напредњачки политичар Александар Вучић, сада већ свемоћни председник Србије, који одавно не пристаје ни на разговор, а камоли на некакве новинарске експерименте, изјављује следеће: „Чуо сам да неки опет кукају како им је мало и ово што сам најавио повећање пензија веће него икад у историји. Па шта ви хоћете? Шта је то довољно? Живе људи лепо и са 200 евра у унутрашњости Србије. Ћуте и живе.“
Био је то септембар 2018. када је Александар Вучић изговорио ту тужну реченицу: Ћуте и живе. Од оног човека из 2004, који са 175 евра није издржао ни 11 дана јер се дуже не може ако нећете децу да оставите да гладују – није остало ништа. Сада је то био један други човек по ком се у Србији лепо живи и са 200 евра.
Аскетску метаморфозу Вучићевог карактера – од православља до протестантизма и од кошуље на кратке рукаве са подвезаном краватом до Лоро Пјана сакоа и Зења патика (3.000 евра и 500 евра, респективно – хвала Твитеру) пратила је и метаморфоза Србије – од друштва у којем због ниских плата медији политичаре терају на социјалне експерименте до друштва у којем медији те ниске плате називају највећим у историји.
Сада је Србија на још једном прагу промене пошто је председник најавио повећање минималне зараде са тренутних 27.000 на неких 30.000 динара од јануара. То ће бити четврти раст минималца у последње четири године, пошто је најнижа зарада повећавана 2017, 2018. и 2019, остваривши укупан скок од око 28 процената. С новом повишицом, то значи да ће од наредне године најслабије плаћени радници примати око 40 одсто веће плате него 2016. Чак и кад се одбије инфлација, то је приметно повећање стандарда најсиромашнијих, мада се не сме заборавити ни да је од 2013. до 2016. минималац повећан само једном и то са 115 на само 121 динар по сату, па су донедавно повишице за циљ имале тек да надокнаде тај велики пад у квалитету живота нагомилан у ранијим годинама. Људи који сада буду добили веће плате, на то наравно неће тако гледати, јер су оно што је било већ заборавили, па ће само видети три, четири хиљаде динара више у џепу.
Једно признање се несумњиво мора одати Вучићу – читава фискална консолидација илити штедња изведена је тако да у што већој мери заобиђе директан, видљив удар на најсиромашније. Не само што минималац није смањиван, већ су и пензије испод 25.000 динара биле поштеђене сече, што је надомештено дубоким резовима виших, а нарочито високих пензија.
Последица овакве политике плата и пензија јесте бољи живот радника са дна лествице. Док је у новембру 2017. најслабије плаћених 10 одсто радника зарађивало до 23.612 динара, у мају ове године ти исти су зарађивали до 28.969 динара, што је 22 одсто номиналног раста. Остале категорије запослених нису добациле даље од 14 одсто.
Друга последица такве политике је да је тиме председник задржао подршку свог основног бирачког тела које чине управо најслабије плаћени грађани. Која од те две последице је била доминантни мотив који је водио његове одлике, само он зна.
Чињеница је само да је због слабог раста плата изнад минималних, нарочито у приватном сектору у ком плате зависе од учинка и тржишта, општи стандард у Србији остао низак. По подацима за мај, скоро 70 одсто запослених прима мање од просечне зараде која износи 473 евра, док чак 40 одсто радника и даље ради за мање од 36.664 динара или 310 евра.
Или како би то рекао председник: „Па шта ви хоћете? Шта је то довољно? Живе људи лепо и са 200 евра у унутрашњости Србије. Ћуте и живе.“
Прочитајте ОВДЕ како српски закон враћа ропство на мала врата.
Извор: Данас
