Бивши НАТО официр, Норвежанин Кристијан Каш, каже за „Политику” да српски језик говори довољно добро да ствара проблеме, али недовољно да би их решавао.
У Кфору није био обичан војник, већ официр задужен за односе с јавношћу. Сведок је терористичког напада на аутобус „Ниш експреса” када је погинуло 12 Срба. Иако није завршавао војне школе, захваљујући високом образовању, у мисији Кфора је добио чин мајора. Данас, готово 20 година након што је његова војничка мисија на КиМ завршена, Кристијан каже да се у Норвешкој осећа као „риба на сувом”, а да је у Србији код куће. На Космет је дошао 18. децембра 2000. године и тамо је провео седам месеци. Од тада живи на релацији Србија–Норвешка. Управо је послао званичну молбу патријарху Иринеју да, као хришћанин лутеранске исповести, буде примљен под окриље СПЦ.
Његов интервију за Политику преносимо у целости.
Зашто себе називате бившим НАТО хушкачем?
Био сам одушевљен када је почело бомбардовање. Радио сам као новинар Асошијетед преса. Целу ноћ сам провео у редакцији шаљући у Лондон реакције норвешких званичника.
Да ли сте данас свесни шта је ратна пропаганда учинила Србији и које су последице?
Тада сам схватао то као мој посао, веровао сам да радим нешто исправно, да је реч о хуманитарној интервенцији, да помажемо албанском народу и кажњавамо злочинце.
Шта се променило у међувремену?
Био сам сведок 16. фебруара 2001. године када су Албанци дигли у ваздух аутобус „Ниш експреса”. Дошао сам на место напада након сат и по, а ни данас не могу да заборавим мирис спаљених тела, гуме и пластике. Тај напад је био наша одговорност. Нисмо успели да одбранимо Србе и остале мањине на КиМ. Тражим опроштај за то сваки дан. Када сам отишао из мисије наставио сам да се бавим новинарством и да живим у две земље. Прошлост се вратила 2011. године када сам правио репортажу о сестрама Масловарић, Српкињама с Космета, које нису добиле азил у Норвешкој и тада су живеле у избегличком кампу у Реснику. Након разговора сам дошао у стан на Новом Београду и почео да плачем, плакао сам два дана. Осећао сам личну кривицу и одговорност. Био је то веома тежак тренутак.
Зашто себе толико кривите, свесни сте да ви, као обичан службеник, нисте могли ништа ни да одлучите, ни да спречите?
Наравно да јесам, али свеједно осећам одговорност и због бомбардовања и зато што нисмо заштитили мањине на КиМ. Срамота је да Норвешка на такав начин поступа према Србима с КиМ. Направили смо проблем избеглиштва и онда се овако понашамо према избеглицама. Надам се да због тога могу да тужим тадашњег председника владе, Бондевика, који себе назива верником, а заправо је ратнохушкач. Под велом хуманитарне интервенције спровео је агресију на Србију. Верујем да је могуће тужити све земље које су учествовале у НАТО агресији.
Шта је Кфор требало да уради на Космету након бомбардовања, а није?
Када је мисија дошла на КиМ требало је да уведемо полицијски час, војни закон. Уместо тога хтели смо да будемо хероји, ослободиоци. Дозволили смо да терористичка ОВК постане косовска полиција. То су највеће грешке међународне мисије.
Рекли сте да су постојали докази да је Флорим Ејупи дигао у ваздух аутобус 2001. године, али да су ти докази уништени. Како се то десило?
Главни истражитељ Џо Мекалистер је био много бесан на Кфор јер је асфалтирана рупа на путу која је настала услед експлозије. Изговор је био да мора да буде нормализован саобраћај. Мекалистер је хтео да ухапси Ејупија, али он је заправо радио за ЦИА.
Имате ли доказ за те тврдње?
Наравно, све то је доказао истражитељ Мекалистер.
Ејупи је био затворен у „Бондстилу” из којег је побегао. На који начин се то десило?
Да сте некада били тамо знали бисте да је то немогуће. Једноставно, Ејупи је радио за ЦИА и пуштен је.
Како су се осећали војници Кфора на Косову и Метохији који су дошли након бомбардовања, верујући да су Срби злочинци?
Само мали број војника и официра које знам подржавају Албанце, највише десетак. Сви су на страни Срба. Мој добар пријатељ био је војник Кфора током погрома 2004. године, када су норвешке трупе биле код Лебана. Швеђани су бранили Чаглавицу, али су били у хаосу и није било шансе да одбране ту српску енклаву. Звали су Норвежане у помоћ. Хиљаде Албанаца је блокирало главни пут па су норвешки војници ишли преко Обилића. Међутим, и тамо је око 500 Албанаца стајало на путу. Мој пријатељ је бацио димну бомбу и потом наредио да колона возила прође кроз албански живи зид да би стигли до Чаглавице. Два дана су се борили и спречили да око 10.000 Албанаца уђу у енклаву. Много ми је драго што су моји земљаци одбранили те Србе. Немачке трупе, рецимо, тада нису ништа урадиле, као ни ја док сам био у мисији.
Шта сте ви уопште могли да урадите током седам месеци боравка на КиМ с функцијом портпарола?
Не знам тачно, али данас ми је драго што сам проживео све то јер сам сада други човек. Сваки дан ћу наставити да молим Србију за опроштај, а тако се и зове један од мојих портала на којем објављујем текстове. Не одустајем од борбе за српске интересе. Један од мојих пријатеља је, у шали, рекао да би било добро када бих могао да будем следећи амбасадор Србије у Норвешкој. После ми је признао да то није била у потпуности шала. Тако би Србија имала човека који већ познаје многе политичаре у Норвешкој и који може да пије кафу с члановима парламента. Заправо, мој циљ је да се борим да Норвешка повуче признање такозваног Косова. Већ сам с многима разговарао о томе, а као члан партије Демократија, пре две године, сам покушао да уђем у парламент. Да се то десило предложио бих влади да повуче признање.
Да ли је то уопште могуће?
Знам да је то веома тешко, јер је Норвешка једна од најлојалнијих чланица НАТО-а, али дошло је време да се надамо да ће једна европска земља повући признање. Можда би то била Француска, уколико Марин ле Пен дође на власт или можда Италија.
Много сте оптимистичнији него наши политичари, да не спомињем обичан народ...
Оптимиста сам, али истовремено сам свестан да морамо да радимо на ширењу истине. Министар Ивица Дачић је већ урадио много на повлачењу признања, то нам даје наду. Изазвао сам на дебату Јенса Столтенберга, али још нисмо имали прилику да укрстимо аргументе. Пре неколико година сам искрено разговарао с његовим оцем Торнвалдом, који је умро прошле године. Рекао ми је да је био веома тужан током НАТО агресије на Србију и да споразум у Рамбујеу ниједна држава не би прихватила, јер је то био ултиматум којим је НАТО тражио слободан приступ копну, мору и ваздуху, као и ослобођење од кривичне одговорности. Захтевано је и да у року од три године буде одржан референдум на КиМ.
Више пута сте говорили да сте против ЕУ и НАТО-а, зашто мислите да је лоше да се Србија придружи ЕУ?
Норвешка је најлојалнији члан НАТО-а, али, као што знате, нисмо у ЕУ. Међутим, норвешка амбасада у Србији ради све што је у њеној моћи, прави огроман притисак, да Србија приступи НАТО-у. Кад је реч о ЕУ, лепо је да нема царине и да имамо слободну трговину, али када је у питању политика, ЕУ није добра. То је глобалистички пројекат, а не демократија. Намећу се одлуке земљама чланицама јер европска тела одлучују у вези с унутрашњом политиком једне земље. Норвешка влада је глобалистичка, као ЕУ и НАТО.
Шта је по вама могуће решење косовског проблема?
Могу да кажем да није још готово када је у питању Косово јер на томе ваше руководство интензивно ради сваки дан. Једно од могућих решења је конфедерација, да се допусти Приштини да има свој парламент, али да се води јединствена спољна политика.
Ивица Дачић за само један дан постао државни непријатељ број један америчких демократа! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Политика
