Пише: Матијас Белингер
То је последњи каменчић у мозаику сачињеном од претњи које Пекинг упућује већ недељама. Порука је јасна: Спремни смо да силом угушимо протесте у Хонгконгу.
Претње без учинка
Страх је посао диктатура. Моћници се боје народа и зато чине све да се народ боји њих. Тај систем застрашивања Кина је усавршила. Држава има безброј могућности да стално подсети грађане да је спремна да употреби силу. Од телефонског позива који послодавац упути Државној безбедности, преко забране путовања у иностранство до хапшења и мучења.
Међутим, у Хонконгу су кинески функционери суочени с чињеницом да њихове претње нису делотворне. Грађани су десет недеља на улицама. Не помаже ни полицијско насиље ни масовна хапшења ни драконске казне – учешће у изгредима повлачи казну до десет година затвора. Ни претње војном интервенцијом није уплашило углавном младе демонстранте.
Лако је замислити да државни врх Кине све то гледа са неверицом. Наиме, претње које стижу из Пекинга нису празна прича. Комунистичко руководство је пре 30 година на Тргу небеског мира у Пекингу показало да је спремно да пуца на сопствени народ, ако сматра да му је угрожен опстанак на власти. Не треба очекивати обзире.
Осећај пораза
То знају и демонстранти. Ако их питате да ли виде неку шансу да њихов протест уроди плодом, често је одговор без оклевања – не. Пекинг је у претходним годинама све отвореније покушавао да ојача свој утицај у граду. Опозициони политичари су искључивани из парламента, недостатак поштовања према државној застави је санкционисан затвором, лидери демократског покрета из 2014. нестајали су иза решетака.
Многе демонстранте на улице не тера нада да ће зауставити или преокренути тај тренд већ можда осећај да можда последњи пут могу да покажу шта мисле. Градоначелница упозорава демонстранте да гурају „град у понор“, а демонстранти одавно осећају да се налазе у слободном паду. Њихов утисак, да су свакако изгубили чини претње из Пекинга тако неделотворним.
„Западњаци ће то заборавити“
А Хонгконг још увек има толико тога да изгуби. Војна интервенција би значила крај међународног финансијског центра. Слободе које је град уживао биле би заувек изгубљене. Исто тако и Пекинг не би изашао из свега тога без последица. Хонгконг је најважнија финансијска капија за светски капитал потребан кинеским компанијама.
Слике крви на улицама би нанеле велику штету имиџу амбициозне светске силе. Могуће санкције би затекле кинеску економију у незгодној фази. А у трговинском спору са Сједињеним Америчким Државама кинеска позиција би значајно ослабила.
Човек који је имао моћ за време масакра на Тјенанмену, Денг Сјаопинг, је на примедбе да ће употреба војске против студената изазвати оштре међународне реакције, рекао: „Западњаци ће то заборавити“.
Ако кинеско руководство опет укалкулише све то, ни овај пут неће бити никог да га заустави. Оно што би западне демократије овај пут могле да учине, јесте да Пекингу јасно ставе до знања да би употреба силе стварно имала велику цену.
Извор: Дојче веле
