По завршетку 3. разреда родитељи је одводе у швајцарски град Шауфхаузен, гдје је наставила да живи и иде у школу. У туђини је патила за отаџбином и баком Јејом... али је током распуста долазила и тако ублажавала носталгију. Током школовања у Швајцарској упознала је једну дјевојчицу која је такође дошла из Лике са својом породицом и сједиле су заједно у клупи. Тада је осјетила прве проблеме на националној основи јер је добила погрдан израз да је: "Влахиња".
Први пут да је видјела да може поново доћи до рата у отаџбини било је на Сијелу Тромеђе у Стрмици (недалеко Книна), гдје се и удала... крајем јула 1989. године када се већ у зраку осјетила нека тензија између Срба и Хрвата, пошто су српски народни прваци поново се нашли на удару власти из Загреба због прославе 600. годишњице Косовског боја.
Миленина рођена тетка и тетак Милан Вранеш су убијени у јулу 1991. године у Госпићу и то на најстрашнији начин. Милена је емотивно изнијела те податке како су њихове комшије им говориле да се врате из Љубљане гдје су се склонили код родбине, и да им се ништа неће десити, а онда су покупљени од хрватских паравојних формација и убијени. Сахрањени су на гробљу у Ријеци.
Милена је свог првог сина родила 6. аугуста 1991. године у Швајцарској... то је спасило њезину баку од чистке Срба која је увелико трајала у Госпићу и другим мјешаним средниама авнојевске Хрватске, јер је бака сјела у аутобус и дошла да види паунука. Тако је и остала код ње мјесецима. Почетком деведесетих година 20. вијека Милена се активно укључила у помагање свом народу у Крајини, јер је допремала храну, одјећу и медицински материјал. Носила је то у Книн и на Удбину.
Злочиначка акција "Олуја 95" коју су почетком аугуста 1995. године извеле хрватске војно-полицијске снаге уз помоћ НАТО пакта и муслиманске војске када је очишћено српско становништво из Лике, Сјеверне Далмације, Кордуна и Баније... Милени је јако тешко пало. Иако је била у поодмаклој трудноћи она је спаковала комби ствари и кренула пут Апатина и Шида да дочека своје рођаке који су долазили у колони преко 250.000 прогнаних Срба Крајишника.
Почетком 20. стољећа Милена је активно писала на српским форумима и ту је често наводила сјећања и приче њезине баке Јеје, у оном изворном облику како их је она причала. То је запазила и књижевница Гордана Павловић која ју је и наговорила да објави те приче у књизи, што се десило пар година касније. Књигу је назвала "Дивани личких споменика" коју је посветила Личанима и Личанкама... а саму књигу је завјештала у хуманитарне сврхе, односно покренула је акцију подизања споменика свим Крајишницима на Банстолу, крај Новог Сада. Управо са том књигом је обишла Србију, али стигла чак и до далеке Аустралије гдје има нашег народа. Споменик Крајишка суза је направио њезин кум Димитрије Мирко Ћелић, који је свечано откривен 3. јуна 2016. године у присуству великог броја народа. Поред тог споменика је никао Храм Благе Марије посвијећен крајишким жртвама. Почетком аугуста се ту одржавају парастоси жртвама злочиначке акције "Олуја 95".
Данас је Милена поносна бака која наставља да помаже свој народ и да их окупља у великом броју. Не воли подијеле, већ сматра да требамо то да превазиђемо и да будемо сложни.
Џихадисти обезглавили неколико припадника војске! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
