Пише: Петар Акопов
Међутим, овога пута – за разлику од претходног – та понуда никако не сме бити прихваћена.
Русију у Г-8 још не зову званично, али је важан процес. Засад све изгледа као сондажа, али то кроз 2-3 године, а максимум – за пет, то може бити реалност.
Сада тврде да се „прогрес у решавању ситуације у Донбасу“ главни услов Запада за оживљавање Велике осморке. Међутим, враћање Донбаса у унитарну Украјину потпуно је нереално, па може бити смишљен неки привид „прогреса“ – да би „Осморка“ могла да опет `прохода`.
То је сасвим могуће јер је Г-8 веома потребна Западу, нарочити његовом европском делу, а ни САД нису против.
Зато Русија још пре краја овог председничког мандата Владимира Путина може добити званични позив да се врати у Велику осморку. А она ће тај позив – одбити.
Зашто?
Зато што се Осморка појавила као наставак Г-7 која је била својеврсна локомотива глобализације и клуб најбољих пријатеља САД и њихових најбољих савезника-сателита.
Прво укључивање Русије у Г-8 имало је за Запад само један циљ – ограничавање њеног суверенитета и самосталности у међународним пословима. Тиме је било спречено „аутономно пливање“ Русије, мада тих година на Западу нико, осим можда најпаметнијих, није веровао да Русија у међународној арени може повратити позиције и специфичну тежину СССР.
Кад би се Русија сад вратила у Г-8 – то у Кини не би било доживљено као издаја, али би знатно утицало на нашу репутацију у очима Кинеза. Међутим, Путин се никада неће вратити таквим односима са Западом. И, не због Кине него због националних интереса Русије и њених геополитичких циљева.
Уосталом, за пет година – колико је прошло од `смрти` Велике осморке – Русија је у свету почела да се доживљава као главна геополитичка противтежа атлантистичком диктату.
Русији више није потребна не само Г-8 него ни Г-7. Смисао њене западне политике своди се на убрзавање распада атлантистичког светског поретка и на помагање да дође развода САД и Европе који је већ објективно сазрео.
У интересу је Русије и да помогне да се Немачка и Јапан ослободе америчког туторства.
У суштини: у интересу је Русије сам распад Г-7.
Русија је добро научила лекције из своје историје.
У Москви је 23. августа 1939. био потписан совјетско-немачки споразум о ненападању. Гитлер је, у време када се пуном паром кретао ка власти над Европом, предложио Стаљину пакт и он је понуду прихватио.
Русија тада нипошто није желела да учествује у бици унутар Запада за доминацију у Европи. Надала се да је може избећи или бар максимално одложити.
Тада то није успело. И зато што је Други светски рат био `испрограмиран` Првим светским. И зато што је Велика Британија сањала да Немце усмери на исток и и да изазове сукоб две континенталне силе.
А Хитлер је добро познавао Европљане, а слабо – Русе. Сада више не морамо да бирамо између савеза да једном непријатељском силом и савеза са другим непријатељем.Пред нама нема претње ратом.
Ми не желимо ни да учествујемо у западним играма (против остатка света), а ни да будемо – чак ни симболично – део Запада.
Ми чак не бирамо између Запада и Кине. Ми бирамо између своје самосталности и своје зависности.
За разлику од 1939-те, данас не морамо да закључујемо лош пакт и да пристајемо на принудно примирје. А повратак у Г-8 био би управо такав корак.
Над “велику седморку” надвила се Путинова сенка. Прочитајте ОВДЕ како.
Извор: fakti. org
