Марко Милићевић је, дан пред пут, испричао да не само да нема шансе да у Србији нађе посао, већ су му директори и начелници медицинских установа којима се обраћао сами говорили да би најбоље било да се обрати, односно нађе везу код некога из врха власти или код неког министра. Наш саговорник одбио је такав начин.
Додаје да је пре неколико година уписао и докторске студије, али му је начелник Клинике за максилофацијалну хирургију Стоматолошког факулетата у Београду рекао да је то велика глупост и да треба да дође да волонтира, што би могло да траје годинама и без гаранције да ће на крају добити посао.
Милићевић је већ био у Немачкој, у Дортмунду где је провео три месеца. Каже да су му искуства мало позитивна, мало негативна.
С једне стране су административна препрека и заврзлама око нострификације дипломе и проналаска посла, однос према странцима и осећај усамљености. С друге је однос према знању, потпуно другачији од оног који постоји у Србији, прича Марко.
"За три месеца сам добио огромно знање. Постоји култура да када некога нешто питате они вам и покажу. Овде постоји блокада и не желе да вам пренесу знање. Тамо сам за три месеца страшно напредовао, шта год да их питате они ће вам објаснити", истиче он.
Додаје да његов мотив за одлазак није новац већ тежња за знањем и да се на одлазак не би одлучио да је у Србији добио макар и волонтерску специјализацију. Наводећи негативне стране живота у иностранству, Марко каже да је тамо ипак боље јер је човек поштован.
"Не ради се о новцу, него се ради о поштовању. Ако сам ја једини завршио оба факултета и не могу да добијем заслуге. Ја сам апсолутно љут, ја сваки дан гледам људе који су у истој ситуацији. Гледао сам момка који је прво завршио информатику, а потом стоматологију. Њему су људи на факултету рекли да нема шансе да се запосли на факултету", истиче Милићевић.
Са разних страна света су своја искуства пренели и други млади људи, који су решили да свој живот граде на неком другом месту. Ово су њихове приче:
Сања Степановић, студент историје уметности, Љубљана, Словенија - Отишла сам због непријатне ситуације у свим сферама живота, мањка амбиције да се усавршавам и недостатка наде да се ишта може променити и да могу да се надам животу достојног нормалног човека.
Сузана Сремчев, Беч, Аустрија - Овде немаш потребе да размишљаш да ли си друге оријентације, боје коже. Ако си спреман да радиш, они су спремни да ти изађу у сусрет. Прихватају све, док је све у складу са законом.
Данило Миросављевић, одбојкашки тренер, Лајпциг, Немачка - Из Србије сам отишао пре четири године као професионални одбојкаш. Одлучио сам да се не вратим и после повреде и престанка играчке каријере јер сам приметио да се глупост и свеопшта импотентност уздижу на ниво идеала, а маскирана ароганција и лажно самопоуздање масовно награђују.
Јелена Маринковић, Беч, Аустрија - Радила сам у специјалној јединици и ту сам упознала јако добре момке који су били невероватно спремни да дају све за своју државу. И они су отишли јер нису могли да хране породицу од новчане надокнаде који су примали.
Ана Јовановић, Малезија - Отишла сам пре пет година зато што сам желела да се бавим својим послом без да постанем члан било које странке. Бавим се комуникацијама у једној организацији. Да ли ми је план да се вратим у Србију? Па, не верујем, нећу се враћати ако не будем морала.
Петронијевић: Разлози одласка не само економски, већ и вредносни
Владимир Петронијевић из Групе 484 је рекао да су разлози одласка људи из Србије бројни и да се кроз време мењају. Према његовим речима, пре 10 до 15 година се говорило о одласку високообразованог становништва, док данас одлазе резличите професије и људи различитог нивоа образовања.
"Нама данас одлазе и возачи и грађевинари, халогени заваривачи, а према истраживањима које је спровела и држава показало се да сада постоји тренд да одлазе и читаве породице. Млади наводе разлоге везане за квалитет државе, корупцију и партократију, неку врсту безперспективности коју они осећају и то је карактеристично за читав регион", објашњава Петронијевић и истиче да је то озбиљан проблем који ће утицати на развој у будућности.
Осврћући се на приче младих људи који су говорили о разлозима свог одласка, он каже да се поред економаских и социјалних, истичу и вредносни мотиви.
Петронијевић додаје да поред мноштва негативних фактора, морају да се препознају и позитивни ефекти миграција.
"Један од позитивних је чињеница да људи попут Марка у земљама у које одлазе стичу одређене вештине и занања, успоствљају се разне социјалне мреже са колегама на универзитетима. Наравно, да то мора да буде праћено одређеним политикама у земљама које то морају да препознају", каже Петорнијевић и додаје да наши људи који су предавачи на иностраним универзитетима могу преко видео линка да држе предавања и нашим студентима и тако пренесу знање.
Као један од могућих одговора на ситуацију у којој се налазимо он наводи и долазак странаца. То не делуије као димензија миграцијске политике о којој је популарно да се говори, или није тренутак да се о томе говори, али доћиће тај тренутак, истиче Петронијевић.
Прочитајте ОВДЕ како је руски амбасадор у Србији уздрмао Балкан.
Извор: Н1
