Троје деце било је тако сићушно док су ходали пространом шумом, километрима далеко од летњег кампа који су похађали. Пратили су стари ГПС уређај који им је показивао у ком смеру треба да иду. Био је мрак. И били су сами. Посматрали су таму: да ли је ово прави пут?
"Могао би да буде", рекао је Томас, вођа екипе.
Потом су зашли у шуму.
Ова холандска традиција подразумева да се деца у предтинејџерском узрасту, махом у групама, остављају у шуми одакле треба сами да нађу пут до базе. Требало би да ово буде изазов, а авантура углавном почиње око два или три сата ујутру, пише Њујорк Тајмс.
У неким варијантама изазова донекле инспирисаног војним вежбама, одрасли прате децу, али им не помажу да се снађу, иако им понекад као трагове остављају шифроване поруке. Да би изазов био тежи, организатори понекад деци стављају повезе преко очију док их одвозе до места са којег њихова потрага креће. Понекада се чак скривају у жбуњу и производе звуке налик дивљим животињама, преноси Недељник.
Ако вам ово звучи помало сулудо, то је зато што нисте Холанђанин. Холанђани другачије перципирају детињство. Деца се уче да не зависе претерано од одраслих, а одрасли се уче да деци допуштају да она сама решавају своје проблеме. Изазов у шуми, тзв. "дроппинг", представља ове принципе у екстремној форми и води се идејом да је чак и за децу која су уморна, гладна и дезоријентисана узбудљиво да буду вође. Одрасли имају лепа сећања на своје шумске авантуре.
Рик Удега, 22-годишњи вођа извиђача, присећа се како га је зауставила полиција пошто је возио једносмерном улицом до места са којег је требало да деца крену у потрагу. Срце му је прескочило јер је, каже, урадио нешто што је противзаконито.
Полицајци су завирили на задње седиште где је седело четворо деце везаних очију, што такође, додаје Удега, није дозвољено.
Покушао је да остане смирен и укратко рекао куда се запутио. "Погледали су се, а потом ми се осмехнули и рекли: 'Пријатно вече вам желимо. И покушајте да се држите правила.'"
Деца су у Остерлицу ушетала у шуму, а са земље се ширио мирис борових иглица. На небу је никао полумесец. Неколико минута су се чули аутомобили са оближњег пута, али је бука брзо утихнула.
Те ноћи је у шуму први пут кренуо Стијн Јонгенвард, једанаестогодишњи дечак који тврди да је научио енглески језик уз игру Мајнкрафт. Код куће слободно време проводи испред свог Плејстејшна.
Његова мајка Тамара каже да је дошло време да се он научи одговорности и да је "дроппинг" корак ка томе. "Стијн има 11 година. Временски оквир у којем можемо да га научимо нечему се полако затвара. Улази у адолесценцију, а онда ће морати да сам одлучује о свом животу."
Пошто су ходали неких пола сата, скренули су са пута дубље у шуму, а затим застали на неколико минута. Десет метара даље, некаква телесина шушкала је у грмљу и деца су се преплашила. Јелен.
Овакве извиђачке пустоловине су нормалан део детињства код Холанђана у толикој мери да се они готово по правилу изненаде када их неко пита о томе.
Пиа де Јонг, холандска књижевница која је своју децу одгајала у Њу Џерзију, наводи да ова традиција одражава један део филозофије родитељства својствен Холанђанима: "Просто пустите децу у стваран свет. Наравно, побринете се за то да не умру, али мимо тога, све је на њима, морају да сами нађу свој пут."
Пиа де Јонг (58) почела је да преиспитује уврежено мишљење да је ова традиција забавна. "Замислите да сте се изгубили и немате појма куда треба да идете", каже Пиа. "Можда сте изгубљени десет сати, можда читаву ноћ, немате представу, касно је и дуго сте ходали, и сви су помало уплашени."
Онда је замишљено застала. "Не мислим да је лепо радити то деци, у ствари."
Деца која су одлазила у шуму 2011. и 2014. године повређена су у саобраћајним несрећама пошто су аутомобили ударили док су лутала низ пут. Тада је ова пракса регулисана строже. Тим деце носи мобилни телефон за случај нужде, а извиђачка удружења налажу да учесници носе прслуке због видљивости и нуде смернице.
Извиђачке вође недавно су ћаскале о "папирологији" и томе како је детињство сада мекше него раније.
"Друштво се мења", каже Удега, али је срж ове холандске традиције иста. "Тако се осећате као да сте главни."
Стијн и друго двоје деце су до један после поноћи ушли у трећи сат хода. Били су превише исцрпљени да би разговарали.
Прошло је петнаест минута, и још петнаест и није било никаквих назнака да су уопште у близини кампа.
"Моји родитељи сада спавају", рекао је Стијн. "Моја сестра спава. Мозак ми је уморан. Стопала су ми уморна."
Један дечак је одустао на пола пута, а то као да је додатно подстакло остале у одлучности да дођу до краја.
На половини пута, деца су добила грицкалице и воду, али су заузврат морала да се одрекну ГПС уређаја. Свеједно се нико није жалио. "Настављам", рекао је Стијн. "Не знам зашто, али настављам."
Било је близу два сата после поноћи када су коначно стигли до кампа. Запалили су ватру и на њој скували кобасице. Смазали су касну вечеру, неко време посматрали ватру, а потом отишли у шаторе.
Када се наредног јутра пробудио, око једанаест сати, Стијн је себе сматрао ветераном. Више му није недостајао Плеј Стејшн. Једног дана ће, када буде имао своју децу, каже, и њих послати у ову пустоловину.
"То вас учи да и онда кад је најтеже наставите напред, наставите да ходате", каже Стијн.
"Никада раније то нисам морао да урадим."
Прочитајте ОВДЕ како је то Трамп решио да шармира Меркелову.
Извор: Б92/Њујојорк Тајмс/Недељник
