Пише: Драган Бисенић
Али, без обзира на ове широке, заводљиве, атрактивне, али непотврђене просторе имагинације, већ сада постоји евидентно и снажно српско духовно наслеђе на овом египатском полуострву. То наслеђе у Србији, ако се изузму туристичке информације за посетиоце овог манастира, данас је мало познато и још мање вредновано, иако, потребно је рећи, има ретких истраживача који су се упустили у авантуре озбиљнијег изучавања доступних синајских свитака. Могућно је, рецимо, да се управо на Синају налази најстарија српска писана књига, скоро 100 година старија од Мирослављевог јеванђеља.
На ово ме је опоменуо мејл који ми је пре неколико дана упутио руководилац библиотеке манастира Света Катарина, отац Јустин, а тиче се српских рукописа који се налазе у тој библиотеци.
Библиотека манастира Света Катарина на Синају чува једну од највећих колекција рукописа у свету, другу после Ватиканске библиотеке. Манастир је настао тако што је царица Јелена, мајка Константина Великог, наредила 337. године да се изгради мала капела с кулом, да би утврђени манастир био подигнут 200 година касније, наређењем Јустинијана Првог, једног од римских императора рођених на тлу Србије. Од тада манастир постоји као један од најстаријих хришћанских манастира у свету, али и ризница кутурних и духовних вредности човечанства.
Мохамедова гаранција
Захваљујући сувој и стабилној клими, али и чињеници да манастир никада није био порушен или напуштен, манастирска библиотека била је савршено место за чување рукописа и књига. Имајући у виду значај "источног хришћанства" за исламско преузимање грчких и римских знања, лично је Мохамед отиском своје шаке гарантовао безбедност калуђерима и свештенству манастира. У библиотеци се налази око 3.300 рукописа - 2.000 рукописа на грчком, 700 на арапском 100 на јерменском, 40 на словенским језицима и један на латинском. Неки од њих написани су на папирусу. У библиотеци се налази око 8.000 књига, углавном на грчком.
Највреднији рукопис је Кодекс Синаитикус, који потиче из 4. века, који је најпрецизнија рукописна копија Новог завета. Међу рукописима је и Синајски псалтир, Димитијев псалтир - старосрпски црквени рукопис из 11. века. Представља најстарији сачувани псалтир на старословенском језику, писан на глагољици. До сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део (177 листова) открио је 1850. године руски архимандрит Порфирије Успенски, а остала 32 листа откривена су 1968. године.
Будући да се од тренутка проналажења појавило више претендената на порекло овог рукописа, факсимил Синајског псалтира објавила је 1971. у Скопљу Македонска академија наука и уметности (Синајски псалтир, глаголски ракопис од XИ век од манастирот Св. Катерина на Синај, МАНУ, Скопје 1971). О овом и другим словенским рукописима у Светој Катарини широко је писао Јоанис Ц. Тернанидис у својој књизи која је објављена у Солуну 1988. (Иоаннис Ц. Тарнанидис: Тхе Славониц Манусцриптс Дисцоверед ин 1975 ат. Ст. Цатхерине’с Монастерy он Моунт Синаи, Тхессалоники 1988). Када се појавио Тернанидисов извештај, он је изазвао праву сензацију. Међу 41 словенским рукописом, било је пет на глагољици и 36 на ћирилици. Највише рукописа припада српској редакцији, чак 24, шест бугарској, три руској и још три руско-молдавској.
Везе Србије и Синаја
Библиотека је обновљена пре две године уз грчку помоћ и сада се у безбедним условима чувају сви рукописи. Током реновирања блблиотеке нађени су и Хипократови рецепти.
На свечаном отварању библиотеке у децембру 2017. дуго сам разговарао с њеним руководиоцем, оцем Јустином, о словенским рукописима, односно о српским рукописима који се чувају у манастирској библиотеци.
Том приликом, отац Јустин ми је скренуо пажњу да је крајем 14. века у манастиру вероватно постојала мала српска писарница, будући да су везе Србије и Синаја биле веома развијене. Свети Сава је посетио Свету земљу и Синај, док су различити српски владари давали обилне донације манастиру.
Тихомир Ђорђевић је у књизи "Српске светиње у Палестини", која је објављена 1925, описао везе Србије и Синаја током немањићког периода. Он је навео да је краљица Јелена, са синовима Драгутином и Милутином, посебно бринула о манастиру Света Катарина. За Јелену, жену Уроша Првог, навео је да је духовне оце имала у Јерусалиму, Синају, Раити и на Светој гори, да им се исповедала и слала богате дарове.
Јаке везе Србије са Синајом постојале су и у време цара Душана, који је издао и своју Синајску повељу, коју је после његове смрти потврдио цар Урош 1357. у Призрену.
Посебне везе постојале су између манастира Светих арханђела, који је задужбина краља Милутина у Палестини, и Свете Катарине. Из 13. века потичу херувимска писма која су писана ћирилицом, која су служила српским калуђерима или онима који су долазили из Србије и посећивали Синај.
Отац Јустин
Отац Јустин је рођени Тексашанин из Ел Паса. Своју православну веру откривао је постепено. Томе је допринео и чувени филм Сесила де Мила "Десет божјих заповести", који садржи сцене снимљене на Синају и у којима се Чарлтон Хестон пење уз Синајску гору. Ел Пасо је пустиња где је будући отац Јустин проводио своје слободне сате. Тако је стигао и до Синајских гора, где сада управља манастирском библиотеком.
За коришћење рукописа потребна је дозвола, а онда се даје само квалификованим стручњацима и специјалистима. У прошлости, књиге су коришћене у посебном режиму, али сада су се прилике знатно промениле.
Уз помоћ Калифорнијског универзитета и финансијску помоћ Фондације "Ахмансон", у току је обиман процес дигитализације свих манастирских рукописа. Захваљујући томе, руководилац библиотеке манастира, отац Јустин, ових дана послао је на моју адресу и на још три адресе из Србије, електронске копије три, сада широко доступна, српска литургијска рукописа из манастирске библиотеке. Они су наведени у познатом Тернанидисовом каталогу под бројевима 38, 39 и 40.
Сва три рукописа су српски и отац Јустин их је лично дигитализовао. Он је с великом пажњом и напорима раздвојио странице рукописа које вековима нису раздвајане, како их не би оштетио. У томе је и успео о чему сведоче листови који сада могу да буду доступни свима. Реч је о 45 страница колико их има укупно у сва три рукописа. Број 38 потиче из 1342. То је, како је Тернанидис навео, најстарији српски текст те врсте. Рукописи под бројем 39 и 40 потичу из друге половине 14. века. Они су Јоаникијева дела, који је једно време био игуман манастира. Рукопис број 40 је најобимнији, садржи 26 страница.
Конференција на Оксфорду
Фондација Света Катарина организовала је 2010. на Оксфорду конференцију која је била посвећена сећању на великог познаваоца синајских рукописа, професора Игора Шевченка. На конференцији је, како наводи отац Јустин, о словенским рукописима на Синају говорила професорка Оксфорда, Катрин Мати МекРоберт. Она је истакла значајно присуство српских калуђера и писаца и на Синају између 13. и 15. века. Посебно је нагласила улогу епископа Јакова, каснијег епископа Сереза у Македонији. Он је био један од најближих ученика Григорија Синајите, зачетника синајитског покрета на Балкану у 14. веку. Јаков је био лични пријатељ цара Душана.
Јоаникије је 1374. помагао у писању Триодона, православне литургијске књиге, која се сада налази у Патријаршијској библиотеци у Јерусалиму. Луција Цернић, која је била позната по својој способности да уочава и разликује руком писане текстове синајских писаца, уочила је "круга писара Јова" који је радио током 30 година у манастиру. Она је приписала пет рукописа синајске колекције Јоаникију.
Знатну помоћ раду Фондације "Света Катарина" пружа принцеза Катарина Карађорђевић, која је у Управном одбору Фондације, заједно са принцом Чарлсом и другим истакнутим светским личностима и чији ће предани рад братство манастира Света Катарина истаћи сваком посетиоцу из Србије. Оца Јустина замолио сам да, у складу са својим могућностима и временом које му је на располагању, уложи још неки напор како би и остали рукописи српске редакције били дигитализовани.
У овом тренутку, професор Универзитета у Бечу Хајнц Миклаш ради на критичком издању словенских рукописа у веома тешким условима, настојећи да поврати текст користећи мултиспектралне технике. Проучавањем синајске словенске традиције обимно се бави и амерички државни универзитет Охајо.
Српском наслеђу на Синају, међутим, потребан је много активнији и систематичнији приступ из саме Србије. Јавност у Србији требало би, свакако, више да зна о овој оази српске духовности на Синајском полустрву. Не би било наодмет размишљати и о њеном изложбеном представљању у Србији.
Потребно је охрабрити већ постојеће истраживаче и мотивисати нове да проуче постојеће рукописе, док би институције културе требало да дају адекватну подршку библиотеци и братству манастира Света Катарина за сарадњу у овој намери. Они би били веома захвални уколико би се Србија активније укључила у очувању и афирмацији духовних веза Србије и Синаја, а Србија би овладавањем над "синајским рукописима" добила нов, снажан културни ослонац.
Хрвати измишљају приче о Звездином тенку, а немају појма колико су шупљи! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Блиц
