Иако Законом о водама није могуће продати извор воде странцу, више од половине флаширане воде која се нађе на тржишту управо је у рукама страних компанија. Постоје процене да је чак и до 80 одсто воде на тржишту у власништву странаца, међутим, има и фабрика у Србији које јесу у рукама компанија из иностранства, али иза којих, ипак, стоји домаћи капитал.
Компанија Кока-Кола, која је недавно приватизовала Бамби из Пожаревца, још пре 14 година за 21,5 милиона евра је постала власник фабрике Власинка која производи једну од продаванијих вода на овим просторима „Росу“. Иако је у последње две године било говора о томе да ће у исте руке отићи и најпопуларнији бренд воде у Србији „Књаз Милош“, то се није десило.
„Књаз“ је до пре неколико дана био у власништву Мид Јуропа Партнерс, да би аранђеловачку фабрику воде која заузима чак четвртину тржишта пре неколико дана купио Пепсико у сарадњи са чешком компанијом „Мотони 1873“. Тада је објављено и да Књаз Милош годишње приходује 75 милиона евра, док је, с друге стране, нето приход Пепсика прошле године био већи од 64 милијарде долара. Мање позната од популарног сувласника Књаза је чешка компанија, позната као КМВ (однедавно Мотони 1873), која је највећи дистрибутер безалкохолних пића у Централној Европи, где годинама продаје производе Пепсика. КМВ групација има 2.400 запослених и руководи фабрикама у Чешкој, Аустрији, Мађарској и Бугарској, а извози у више од 20 земаља.
Пепсико и Кока-Кола тако држе неких 40 одсто тржишта флаширане воде у Србији, али нису једини странци у овом послу, јер је и вода Мивела као део Фрикома од 2008. године у власништву хрватског Агрокора, односно сада Фортенова групе, која је преузела Агрокорове компаније.
Случај новосадске Минакве, која покрива готово петину тржишта, јесте онај с почетка текста, јер се као власник фабрике води фирма са Девичанских Острва – Глобал Wатер инвестмент, али иза које се, ипак, ради о домаћем капиталу којим управља породица Богићевић. Извориште некада „Јозефове воде“, сада Минакве, откривено је крајем 19. века, а фабрика је 1999. постала акционарско друштво, где је између 100 акционара највећи била породица Богићевић
Бранислав Богићевић је тада преузео управљање фабриком, а према подацима са сајта ове компаније, Минаква је 2013. постала друштво са ограниченом одговорношћу. Као власник појављује се фирма Пандам-НС, која послује у саставу интернационалног инвестиционог фонда Глобал Wатер Инвестмент Гроуп ЛТД, регистрована на Британским Девичанским Острвима.
С друге стране, иако у домаћем власништву није мали број компанија, оне у односу на оне у страном власништву заузимају мање простора на тржишту. Можда и најпознатија међу онима које су купили домаћи бизнисмени јесте компанија „Вода Врњци“, која је стопостотно акцијски капитал. Већински власник, међутим, јесте фирма из Београда „Екстра пет“ која је пре 14 година купила 52,4 одсто акција ове компаније.
У власништву куршумлијске „Пролом“ воде су запослени, док је Нектар из Бачке Паланке власник фабрике минералне воде „Хеба“ из Бујановца. „Јазак“ који се производи на Фрушкој гори је у власништву НИС-а, док је после низа перипетија, покретања стечаја и обнављања производње Војин Ђорђевић недавно поново покренуо производњу „Вода воде“.
Београд изабрао војне савезнике, а ово су четири главна циља Србије! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Данас
