Аналитичар је после идентификације иницијалне каписле, изнео своје виђење тока хипотетичког рата између две велике силе у региону Црног мора.
„У водама Азовског мора, а такође и у приобалном подручју Црног мора налази се најмање 18 хиљада заосталих мина из времена Другог светског рата. Оне деценијама леже на морском дну и стрпљиво чекају да неки брод на њих наиђе. Није тешко замислити рат између САД и Русије, уколико би неки од америчких ратних бродова који се често налазе у овом региону, потонуо на морско дно пошто би налетео на мину“- рекао је амерички експерт, а пренео руски интернет портал Газета.
Ова теорија америчког аналитичара је изазвала бурне реакције у домаћим медијима, са тврдњом да се нешто овако никада „не може никада десити“.
Да ли се ова могућност може узети у озбиљно разматрање на основу историјских факата?
На почетку треба поставити логичко питање. Да ли је до сада било случајева да амерички бродови налете на мину у светским океанима и морима, и ако их је уопште било, какве су последице изазвале такви догађаји. Па да кренемо редом…
4.априла 1988 године у водама Персијског залива на око 65 наутичких миља источно од Бахреина, дошло је до инцидента када је америчка ракетна фрегата USS Samuel B. Roberts налетела на мину коју су поставили Иранци. Овај брод је налетео на прастари тип противбродске мине, коју ју је руска империјална флота усвојила у наоружање давне 1908.године. Мина је била напуњена тротилом масе 115 килограма. Дизајн ове мине се показао тако успешним да је после њене модернизације из 1939.године (модел „1908/1939“) она остала у наоружању јединица ратне морнарице све до средине 60-их године прошлог века, кад је коначно повучена из употребе.
Мина је имала архаични дизајн који се веома лако могао распознати са велике даљина (плутајућа кугла са роговима). Ни дан данас није јасно, како је америчким морнарима са ракетне корвете USS Samuel B. Roberts промакло да је на време уоче и неутралишу.
Штавише, у рејону непосредног инцидента се налазило још неколико мина сличног типа. Ознаке на њој су указивале да се ради о средствима које је поставио Иран. Американци су одлучили да поводом овог случаја организују операцију одмазде кодног имена „Praying Mantis“ (срб. „Богомољка“). Наиме, у наставку дана америчка ударна група на челу са носачем авиона на атомски погон „Enterprise“ је извела напад на две иранске фрегате депласмана по 1,500 тона, три мања чамца и две нафтне платформе. Америчким ловцима-бомбардерима је пошло за руком да потопе један ракетни чамац и фрегату „Саханд“, помоћу три противбродске ракете класе ваздух-море „Харпун“ и четири навођене ваздухопловне бомбе тежине 500кг. Друга иранска фрегата је успела да преживи овај напад.
Дакле, иако је било одговора овај инцидент, он није изазвао свеопшти рат између САД и Ирана. Сједињене Државе су у овом случају показале једну дозу суздржаности, и Вашингтон није хтео да уђе у шири конфликт који би иначе могао да доведе до непредвидивих последица широм Блиског и Средњег Истока.
Непосредно пре овог догађаја, практично на истом месту, десио се инцидент са америчком фрегатом USS Stark. И то баш у време ирачко-иранског рата. Наиме, 17.маја 1987.године ирачки „Мираж Ф1“ је грешком ракетирао америчку фрегату USS Stark (FFG-31), са две противбродске ракете „Ехоцет АМ-39“. Фрегата је том приликом погођена, и тешко оштећена.Биланс напада је био ужасавајућ. На лицу места је погинуло 37 америчких морнара, док их је 21 рањено.Само захваљујући чињеници да је ирачки авион био сам, и да није било додатних удара, Американци су некако успели да дођу до своје девастиране фрегате, и одвуку је у оближњу луку у Бахреину. Ирачка влада је овим поводом изразила своје дубоко жаљење због трагичне грешке свог пилота, што је прихваћено са америчке стране.
Иначе, овај догађај је са историјске тачке важан и по томе што је то био први случај успешног напада противбродским ракетама по једном ратном броду из састава РМ САД.
У овом случају САД су се уздржале од мера одмазде ка Багдаду, иако је однос снага и техничких средстава у немерљивим категоријама био на страни Вашингтона, и где би исход евентуалног рата између војски САД и Ирака био бише него познат (као што се то десило неколико година касније – 1991). И то није све.У веома инцидентном Персијском заливу су на морске мине налетели и остали бродови РМ САД. Конкретно, за време Заливског рата 1991.године, понос америчке ратне морнираце (ракетна крстарица USS Princeton CG-59, класе Тикондерога) налетела је на мину италијанске производње типа „Манта“, које су поседовале ирачке снаге.
Овим освртом у релативно блиску прошлост, отпада теорија америчког аналитичара Лејла Голдштајна о могућем ратном конфликту између САД и Русије у случају инцидента у Црном мору, који би био инициран наиласком америчког ратног брода на мину. Ова теорија још више нема смисла уколико се зна да би у потенцијалном конфликту учествовале две нуклеарне суперсиле.
Ко би ипак победио у овој хипотетичкој бици?
Међутим, оно у чему професор Голдштајн сигурно није погрешио јесте исход једног таквог сукоба (наравно уколико би он био вођен конвенционалним средствима, прим.преводиоца). Према његовим речима сви поморски борбени ефективи РМ САД, укључујући ту и остале чланице НАТО, би били уништени већ у првим сатима битке.
Ипак, то не би ишло по замишљеном сценарију битке кога је тако лепо описао амерички аналитичар. Ратни бродови НАТО не би настрадали искључиво од „масовног ракетног удара који би био изведен са руских дизел-електричних подморница, обалских стационарних и мобилних противбродских ракетних система или смртоносних ракетних чамаца“. Највеће губитке би им нанела руска ратна авијација.
Још је за време Другог светског рата била позната чињеница која је емпиријски утврђена, да се ниједна флота не може надати успеху у масивном судару са непријатељском авијацијом. Конкретно, без подршке из ваздуха, поморски борбени ефективи су осуђени на пораз. А што се тиче ове витално важне компоненте, нема никакве сумње да на овом простору ваздушну превласт могу да остваре само Ваздушно-космичке снаге (ВКС) руске армије.
Стога је сваки разговор о евентуалном стварању широке коалиције против Русије у водама Црног мора у великој мери бесмислена прича. Чак иако претпоставимо да потенцијални противници Москве успеју некако да се договоре и да са коца и конопца образују ваздухопловну групу, искључујући ту данашње специфичности Турске, треба имати на уму да Русија на полуострву Крим и суседним регионима који излазе на Црно море поседује изузетно моћне борбене саставе, опремљене најсавременијим ударним средствима и наоружањем ПВО. Поред тога, први ешелон ангажованих јединица би се у веома кратком временском интервалу могу ојачати допунским снагама из континенталне дубине, које би одмах ступиле у борбу, и повећале обим и интензитет удара по непријатељским снагама до неслућених размера.
Ситуација у овом моменту се најпростије може интерпретирати на следећи начин. Изнад акваторије Црног мора је напросто немогуће остварити било какву ваздушну превласт, осим ако она није под контролом руске армије.
Треба нагласити још једну веома важну чињеницу која драматично усложњава оперативно-стратегијску ситуацију потенцијалног руског противника у водама Црног мора. То је његова релативно мала површина, која за савремене руске системе ударног наоружања представља никакав проблем. Наиме, руска армија у овом тренутку (квантитивно и квалитативно) располаже са тако убојитим противбродским и противваздухопловним системима, да је у случају конфликта, било какво присуство непријатељских летелица или пловила у Црноморској зони напросто неодржив задатак.
Конкретно, што се тиче земаљских противбродских система обалска војска Црноморске флоте (11. и 15. обалска ракетно-артиљеријска бригада) имају у свом наоружању велики број ракетних система 3К60 „Бал“ опремљених противбродским ракетама Х-35 „Уран“1 и далекометних ракетних система К-340П „Бастион“ који су наоружени изузетно опасним суперсоничним противбродским ракетама „Јахонт“ („Оникс“) 2.Овим системима треба придружити и обалски противбродски ракетни систем стационарног базирања „Утјос“ наоружан крстарећим ракетама П-35Б и ЗМ44 „Прогрес“ ефективног домета до 300км, а такође и самоходни артиљеријски комплекс А-222 „Берег“.
Дакле, у зони ефективног домета ових система који су део ракетних и артиљеријских јединица Обалске војске Црноморске флоте, налази се цела акваторија Црног мора. Било какво упловљавање непријатељскијх ратних бродова у његове воде би у случају евентуалног сукоба била самоубилачка мисија.
Напомињемо, да у редовним околностима ратни бродови НАТО могу да на ограничено време уђу у акваторију Црног мора, захваљујући потписаној међународној конвенцији Монтре, из 1936.године.
Србија ударила шамар Шиптарима! Који услов мора да испуни како би победа над Приштином била потпун прочитајте ОВДЕ.
Извор: bog-rata.com
