Пише: Fehim Tastekin
Сиријска војска и њени савезници заузели су Кан Шејкун, кључни град у области коју држе побуњеници, убрзо након што су наставили офанзиву на Идлиб, док је Турска постигла споразум са Сједињеним Државама о заједничком стварању сигурне зоне у областима које држе Курди, источно од реке Еуфрат.
Пад Кан Шејкуна представља велики дебакл за побуњеничке снаге и ставља Турску у круг ватре. База турске војске на Мореку – једно од 12 турских посматрачких места постављена око Идлиба у оквиру плана деескалације – сада је под опсадом сиријске војске.
Министар спољних послова Мевлут Кавушоглу рекао је да Турска нема намеру да се повуче, а руски и турски војни званичници започели су преговоре 21. августа како би одлучили о судбини војне базе Морек.
Постоји довољно разлога за сугестију да је притисак на Кан Шејкун био одговор на план Турске да успостави заједничку оперативну службу са Сједињеним Државама, на основу споразума о сигурној зони, потез који би променио равнотежу у Сирији.
Споразум, најављен 7. августа на крају преговора између Турске и САД у Анкари, алармирао је Русију. Москва је већ сумњала да би турски председник Ердоган могао да игра двоструку игру, зато су желели да одрже стратешку сарадњу са Анкаром, како кроз процес у Астани, тако и кроз продају система противаздушне одбране С-400.
Јасно је да ће сигурна зона за обуздавање Курда источно од Еуфрата спречити повратак сиријске државе у та подручја. Такође, у случају оживљавања турско-америчког партнерства у Сирији, војно присуство Турске у областима које је заузела у операцијама Штит Еуфрата и Маслинова грана заједно са својим посматрачким положајима у Идлибу могло би да изађе ван граница руског плана. И ова могућност мотивише Москву да игра грубу игру.
Трилатерално партнерство Турске, Русије и Ирана у процесу у Астани показало се кључним у разбијању побуњеничког фронта, као на пример у источном Алепу 2016. године, али је и Турску учинило заинтересованом страном на терену. Споразум са Турском из Сочија из септембра 2018. за Русију је требао да доведе до резолуције у Идлибу, понављајући сценарио који је функционисао у источној Гути, Дари и Кинетри. Улога Турске требало је да буде уклањање мина на путу.
Али упркос Ердогановим обећањима свом руском колеги Владимиру Путину, зона деескалације није могла бити успостављена и војно присуство Турске постало је камен спотицања који омета операције сиријске војске. У одређеном смислу, процес у Астани претворио се у сам заплет.
Да би разрешили ситуацију, Руси су морали или храбро да окончају процес у Астани или да промене ситуацију на терену. Напад на Кан Шејкун показује да су изабрали другу опцију. Другим речима, они покушавају да натерају Турску да одступи и приступи новом стању ствари, а да не одустане од процеса у Астани.
Кавушоглу је упозорио режим 20. августа да се “не игра ватром” и обећао да ће Турска учинити “све што је потребно” да осигура безбедност својих војника, позивајући се на турски конвој који је сиријска војска напала оног дана када је ушла у Кан Шејкун. Упркос претећој реторици, Турска се налази на танком леду пошто није успела да испуни „немогуће мисије“ које је преузела на себе у Сочију. Остаје мало простора за маневрисање, осим играња на карту цивилних жртава и неизбежно поново прибегавање руској страни.
Поврх свега, Русија може лако тврдити да офанзива не представља кршење споразума из Сочија о Идлибу. Министар спољних послова Сергеј Лавров нагласио је 20. августа да напади побуњеника “никада нису престали ове године” упркос посматрачким извештајима Турске. “У свим тим случајевима, наше турске колеге биле су упозорене да ћемо узвратити напад … јер споразум из Идлиба не предвиђа примену прекида ватре на терористе”, рекао је.
Путин је тврдио да је “око 50 одсто те територије било под терористичком контролом” пре споразума у Сочију, “а сада је тај број порастао на 90 одсто”, одговрајући на западне критике због офанзиве током посете Паризу 19. августа. У другој оптужби која је стигла из Турске рекао је да након напада, „видимо кретање милитаната из тог региона у друге делове света и да је то изузетно опасно“.
Путинове оптужбе умрежене су са либијским оптужбама да Турска пребацује џихадисте из Идлиба у Либију како би се борили против снага Калифа Хафтара. Наводни трансфер могао би Турској у Савету безбедности УН-а у будућности да представља озбиљан проблем.
У почетној фази офанзиве Идлиба, која је започета почетком маја, сиријска војска је успела брзо да заузме низ села и градова, али није успела да задржи контролу и повукла се, пре свега због улоге Турске. Турска, не само да је послала савезничке снаге из других области на југ Идлиба, где су сукоби били у току, већ је пружила подршку милитантима у облику војних возила и муниције.
Како је Кан Шејкун требало да падне, Турска је послала још једно појачање на то подручје, три војна конвоја, али било је прекасно. Сиријска војска прекинула је аутопут М-5 и започела ваздушни напад како би зауставила први конвој. У нападу су погинули командант и још два члана групе Фајлак ел-Шам, која је била у пратњи конвоја.
Учинивши тако ризичан потез, сиријска војска је јасно ставила до знања да турска помоћ, која омогућава равнотежу снага, више неће бити дозвољена. Напад је без сумње имао руско одобрење. Неки извори чак тврде да су руски авиони Су-35 пресрели турске авионе Ф-16 који су послати у подручје након што је конвој погођен.
Анкара је тврдила да је конвој довозио појачање до турске осматрачнице на Мореку, али је званичник сиријског министарства иностраних послова оптужио Турску да је слала оружје и муницију у Кан Шејкун како би помагла милитантима. Сиријски председник Башар ел-Асад рекао је да су борбе у Идлибу “доказале да Анкара пружа јасну и неограничену подршку терористима”, а сиријски изасланик УН-а поднео је оптужбе Савету безбедности.
Русија ће вероватно наставити да предстојеће потезе представља као напоре ка спровођењу споразума из Сочија. То значи поновно отварање аутопута Алепо-Дамаск (М-5) и Алепо-Латакија (М-4) за саобраћај и успостављање тампон зоне око Идлиба без тешког наоружања и милитаната, која би износила 15-20 километара и покривала одређена подручја суседних покрајина Алепо, Хаме и Латакије. До сада је генерална стратегија потпуног чишћења Идлиба у складу са оквиром споразума из Сочија. Следеће фазе ће вероватно створити нове ситуације са којима се треба суочити.
Уочи 14. круга преговора у Астани, који би требало да буду одржани 16. септембра у Турској, Русија је већ показала нова правила игре. У међувремену, сиријска војска вероватно неће стати код Кан Шејкуна.
Ликвидиран свирени вођа терориста, који је имао подршку Турске! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
