У августу 2008. године у деведесетој години умро је славни писац писац, публициста, историчар, пјесник, друштвени радник, нобеловац, бивши дисидент и то само пар мјесеци након што је послао поруку охрабрења свом братском народу – Србима, поручујући им да не иду са свог светог косовског тла, већ да "остану уз своје гробове".
Супруга светски угледног писца Наталија Дмитријевна Солжењицина је у фебруару 2008. године предала писмо упућено свим Србима и поручила тада да њихова цела породица тешко доживљава неправду која је учињена, како је казала, српском намученом народу.
– Наши бол и забринутост су природни јер смо ми Руси и Срби један народ – рекла је тада Солжењицина. Она је додала да је у тешким данима за Србе најважније да не напусте колевку своје културе и духовности.
А у писму великана светске књижевности писало је следеће:
- У недавним тешким годинама ви сте већ претрпели разарање и уништавање православних храмова, паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих.
Солжењицин се никада није устручавао ни сустезао да Западу поручи да су били окрутни и да су неправедно кажњавали Србе. После бомбардовања Југославије он се оглашавао и поручивао свету и Западу да је "бомбардовање Србије отрезнило Русе".
Говорио је да је 1994. године у Русији затекао скоро обожавање западног света и државног уређења, али то обожавање, објашњавао је он, није се темељило на знању, већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Међутим, након најокрутније агресије на Србију, у приче о западној правичности и демократичности у Русији не верују, како је наглашавао он, чак ни они најнаивнији.
- Ситуацију је изменило жестоко НАТО бомбардовање Србије, оно је направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва – говорио је славни писац.
- Живети по савести није лако, али је такав живот могућ.
Дела Солжењицина су заиста мењала свет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумевања, зле воље, па и мржње.
Солжењицин није био само писац, био је борац – не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човека – он је био борац за свој народ.
Вечито га је мучило питање "како уредити Русију", што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, затим публицистика "Русија у провалији", као и романи, почев од "Једног дана Ивана Денисовича", па све до последњег, "Двеста година заједно" – били заправо програмски радови који су потресали друштво.
Али, ако и даље важи дефиниција да је "писац онај човек чије књиге мењају људе", онда је Солжењицин био велики, па и један од највећих светских писаца.
Девиза по којој је живео, и показао целом свету да је такав живот могућ, јесте "живети по савести". А такав живот, говорио је, није нимало лак и да га је можда и уморио. Можда је зато у последњем интервјуу "Шпиглу", кад му је новинар пожелео дуг живот, он је одговорио:
- Не, не, доста је.
Говорио је да би желео да умре у својој кући, у летњим данима. Испуниле су му се обе жеље.
Русија у Балтичком мору изводи маневре „Океански штит-2019“. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
