Пише: Patrick Lawrence
Постоји више фундаменталних истина које произлазе из брзе ескалације непријатељства Вашингтона према Техерану. Има их четири. Узете заједно, пружају слику империјалне силе која убрзано слаби.
Парализоване елите
Прво, Трампова одлучност да избегне бесмислене, нове, ратне авантуре поделила је Вашингтон. Поред зестоких фракција унутар администрације и апарата националне безбедности, очигледна већина на Капитол Хилу – либерали, као и републиканци – фаворизује рат као главни инструмент америчке, спољне политике на Блиском истоку. Ово снажно сугерише да су спољнополитичке елите Вашингтона ефективно парализоване – то јест, неспособне да испуне стварност новог века новим размишљањима.
Губљење кредибилитета
Друго, способност Вашингтона да наметне свој званични наратив глобалним догађајима је у касним фазама колапса. Постизање широког прихватања званично одобрених извештаја о акцијама и намерама САД-а било је од суштинског значаја за ефикасно спровођење америчке спољне политике, барем од почетка хладног рата крајем четрдесетих година.
Ово, међутим, све мање постаје ефикасно средство, као што то потврђују случајеви Украјине, Сирије и сада Ирана и Венецуеле. Ако САД више не могу да контролишу прихваћене наративе, њени глобални савези ће постепено слабити. Овај процес је већ очигледан, нарочито у све већој напетости између Вашингтона и његових трансатлантских савезника.
Фаза очаја
Треће САД су ушле у оно што се најбоље може описати као фаза очаја. Без потребе за маштовитим размишљањем или политиком иновација више од седам деценија, Вашингтон се сматра неспособним за било шта.
Уместо тога, он заузима вишегодишњи положај отпора према новом, мултиполарном и историјски неизбежном светском поретку. Спољна политика која почива на очају, а не на разумном сагледавању света у историјски значајном току може довести само до континуираног низа неуспеха.
Изолација
Коначно, ту је и питање све веће изолације Вашингтона. Током послератних деценија САД су биле “саме на свету” – фраза италијанског новинара Луиђија Барцинија – због своје неоспорене доминације. То се окренуло наглавачке од напада 11. септембра 2001. године: САД су сада све више усамљене јер се стално удаљавају од 21. века, ефективно одбијајући да прихвате да је 20. век прошао.
САД недвосмислено остаје најмоћнија нација на свету, као што се често примећује. Али велика сила губи своја средства: ово је једна од главних одлика нашег новог века.
Сада је важно разликовати јаке нације и само моћне. Већина онога што САД спроводе у иностранству показало је супротност својој намери. Америка се појављује као моћна, али слаба нација по учинку, њено руководство је подељено и неспособно да промисли своју глобалну позицију. А губитак снаге је сама суштина нације у опадању.
Шта каже Шешељ после нових мера Приштине прочитајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
